Dark Souls III

Jedna specifična, fantastična i volšebna zmija ujela me je pre nešto manje od tri godine. Posledica otrovnih zuba je moja odbojnost prema ostalim, naoko sličnim, a dubinski veoma različitim reptilima. Od kada sam (više puta) odigrao Dark Souls, svaki drugi akcioni RPG mi izgleda kao jeftini klovn sačinjen da podilazi neveštom proseku igrača. Prošle godine sam se nameračio da igram supermodovani Skyrim sa svim DLC-ovima, samo da bih odustao nakon 45 minuta jer mi je sve bilo prelako, pošteđeno rizika i bez veze. Sličan osećaj sam imao s trećim nastavkom Dragon Agea i bilo kojim drugim akcionim RPG-om koji ima quicksave. Dark Souls je apex predator koji u lovištu uma svog igrača-plena ne dozvoljava nikakvu konkurenciju i uništava je na najefikasniji mogući način – obesmišljavanjem.

Evo, konačno, i trećeg nastavka, najispeglanijeg i audio-vizuelno najkomercijalnijeg do sada. Ova konstatacija ne podrazumeva bilo kakav kompromis s idejama koje stoje u temeljima Dark Souls gejmpleja i mitologije. Iako najlepši i najutegnutiji, Dark Souls III je nereformisani siledžija koji se ne kaje kad pije i pijan vas, poput zlog očuha, bije. Poseban trud glavnog dizajnera Hidetake Mijazakija i ekipe uložen je u održavanje kriptičnosti u pripovedanju: sve blagoslovene naivčine koje su pomislile da će trojka doneti nedvosmislene odgovore na ključna pitanja Dark Souls mitologije ostaće suva sečiva. Tajnovitost misterije uvijene u formu multivalentne skaske ni ovde ne popušta ni za milimetar i dosipa dodatne slojeve na kompleksni makadam virtuelnog puta koji se račva na onoliko pravaca koliko mu vaša mašta dozvoli.

Lepota (ovog poroka) jeste to što Dark Souls III s uživanjem možete igrati čak i ako vam apsolutno ništa nije jasno, to jest ukoliko ne kapirate ni zrnce suštine inherentnog predanja o Vatri koja održava svet i titanskoj borbi za njeno održanje kroz eone. Ako vas iskreno zanima kompletna suština Dark Souls lorea, plašim se da definitivan odgovor ne postoji zbog same metodologije pripovedanja i načina na koji su Hidetaka i ekipa ostavili rupe u predanju koje treba da popuni kombinacija igračeve mašte, logike i opažanja. Na internetu ćete naći mnogobrojne diskusije na tu temu, pa i nekoliko odličnih Youtube kanala koji su namenjeni isključivo detektivskom seciranju zapleta kroz analizu zaista opskurnih tragova u okruženju. Ako imate vremena, lako možete potrošiti sate i dane slušajući tuđa tumačenja misterije koja je pisana s namerom da nikada do kraja ne bude „raščivijana”.

Utisak o Dark Souls igrama tradicionalno se formira ocenom mehanike, koja je u slučaju trojke naoštrena kao Narsil i utegnuta kao korset. Borba je brža i nešto dinamičnija u odnosu na prethodne delove, što je posledica uspešnog eksperimenta zvanog Bloodborne. Dark Souls III je ipak konzervativniji u pristupu eliminaciji protivnika jer u igri postoje štitovi i blok mehanika koja je suštinski ista kao ranije. Bloodborne je zasnovan na permanentnoj ofanzivi i kidisanju poput ose na protivnike, što je omogućavao sistem vraćanja HP-a kroz brze kontranapade, čega ovde nema.

Sledeća velika novina tiče se redizajniranog sistema po kojem funkcionišu magije. Umesto fiksnog broja ispaljivanja koji se resetuje na bonfireu, sada imamo klasičan mana bar, koji u Souls igrama nije viđen još od Demon’s Soulsa, prvog nastavka koji je još uvek PlayStation 3 ekskluziva. Ovo čiste magijske buildove čini „vijabilnijim” jer na najnižem nivou omogućava efikasnije spamovanje jedne omiljene magije, čuda, piromanse ili heksa, a na višem, majstorsku kombinatoriku koja omogućava hrabro eksperimentisanje u PVE-u i iznenađivanje protivnika u PVP-u, koji ne mogu, kao u slučaju melee boraca, da na osnovu vašeg oružja i oklopa provale s čime imaju posla i kako najlakše da vas dobiju. Manu možete nadopunjavati „plavom” (Ashen) estus flašicom, čiji broj određujete (uz asistenciju kovača Andrije) izborom između normalnog i mana estusa. Prosto rečeno, ako želite više normalnih estusa koji vraćaju HP, imaćete manje onih koji vraćaju manu i obrnuto.

U trećem nastavku izostalo je budženje oklopa, ali je njihov broj zaista impresivan, tako da veći izbor kompenzuje odsustvo nadogradnje. Najveći kvantitativni skok pretrpelo je prstenje, kojeg sada ima zaista previše i koje omogućava ad-hoc dubinsku specijalizaciju i brz i lak skok između potreba koje iziskuju PVP i PVE. „Respecovanje” lika zato više nije rutina jer je ograničeno na pet promena u jednom NG ciklusu i kontakt s NPC-jem jednog specifičnog kovenanta. Eh, kako je lako bilo dati efidži babi i postati neko nov, bez kajanja i zebnje, a sada ćete dobro razmisliti pre nego što posegnete za resetom. Što se tiče sistema kovenanta, PVP-a i invazija, primećujem malo ili nimalo promena. Neki kovenanti su, doduše, skriveni, u smislu da zahtevaju da pronađete simbol za pripadanje i oltar za levelovanje, od kojih su neki kamuflirani u poznim delovima NPC questova, ali njihovu promenu sada možete obavljati u letu, bukvalnim „oblačenjem” simbola u novoustanovljeni slot na opremi.

Ništa nije idealno, pa ni Dark Souls III. Izvesni zamor materijala primećuje se na polju dizajna boss protivnika, među kojima ima svega nekoliko originalnih individua. Pretpostavljam da nije lako serijski dizajnirati bossove koji će da predstavljaju fer i balansiran izazov za mnogobrojne varijacije talent buildova koji cirkulišu među igračima: nešto što je boza za mač i štit može da bude nepremostiva prepreka za luk i strelu, što škopi imaginaciju autora na polju mehanike koja iznenađuje. Upravo iz tog razloga imamo mnogo varijanti generičkih megazveri koje jurišaju i najlakše se ubijaju zguza kao što je Vordt of the Boreal Valley, drugi boss u igri, kojeg ste u prethodnim DS igrama ubili bar deset puta.

PC verzija Dark Soulsa III, iako superiorna u odnosu na konzolne parnjake zbog mogućnosti igranja u 60 fps, prvih nekoliko nedelja patila je od serije tehničkih problema koji su u pojedinim slučajevima onemogućavali igranje. Ja, na sreću, nisam iskusio najveći problem, taj kobni, permanentni crash pre ulaska u firelink shrine, mada mi se nekoliko puta desilo da mi se igra iz čista mira zamrzne na tačno određenom mestu (prizivanje NPC-a pre Deacons of the Deep boss fajta).

Pretpostavljam da je izvesna cena te bagovitosti plaćena zbog predivnog (i vrlo zahtevnog) novog 3D enginea koji pokreće igru. Ako je za keca ili dvojku moglo da se kaže da predstavljaju kombinaciju superiornog gejmpleja i grafike prilagođene 10 godina starim konzolama, Dark Souls III je masna nuklearna bomba i spaljivač retine lepotom koja vrela jest.

Dark Souls III ujedno je i najskuplji DS do sada jer PC publika tradicionalno nije navikla da igre koštaju 60 evra (mada taj glupavi trend uzima sve većeg maha). Za te pare, doduše, dobijate fantaziju koja nema premca u modernom gejmingu i naslov koji ćete, ako ste zdrav fanatik vredan svoje soli, orati mesecima (warez verzija je, naravno, uškopljena odsustvom organski integrisanog multiplayera i kao takva je slepi kostur koji ne zaslužuje da ga pipnete štapom). Za jedan dobar prolaz kroz igru, uz posetu svim opcionalnim zonama, trebaće vam između 40 i 50 sati, mada taj broj, u vašem slučaju, ne mora da bude „rašovan” potrebom da se igra kompletira radi pisanja opisa za novi broj. Siguran sam da strpljivi istraživač, uživalac u arhitekturi i tražilac tajni neće početi NG+ pre sedamdesetog sata. Inače, igra ima najmanje tri različita kraja, a ako postoji više, oni u trenutku pisanja ovog teksta još uvek nisu otkriveni.

Hidetaka Mijazaki je više puta kategorički naglasio da je trojka poslednji nastavak Dark Soulsa i da će se nakon nje posvetiti radu na nečem „drugačijem”. Šta to tačno znači i da li se možda hipotetički Bloodborne II u dovoljnoj meri razlikuje od DS-a da zaokupi pažnju ovog vrsnog senseija, to zna samo on. Za jesen je najavljen prvi od dva DLC-a za Dark Souls III, koji već sada možete da kupite u formi sezonske propusnice koja košta 25 evra. Da mene neko pita (kao što me ne pita), nakon završetka rada na tim DLC-ovima ja bih se posvetio presvlačenju prvog DS-a u engine trećeg. Remasterizovani Dark Souls mogao bi da posluži kao dobar metadon za popunu 2017. godine, pre nego što Bloodborne II o njenom koncu pored konzola dođe i na PC.

Eto, vidite šta se dešava kad vas ujede Dark Souls zmija... Smišljate scenarije koje biste voleli da vidite, ignorišući realnost kao low level narkoman s prigradske autobuske stanice. Oh, daj mi malo Soulsa, treba mi za kartu do Bijeljine!

Miodrag KUZMANOVIĆ