Pre gotovo 12.000 godina, kada je Takkar sa grupom svojih drugara krenuo u potragu za obećanom zemljom Oros, nije ni slutio kakva ga avantura očekuje. Do Orosa je uspeo da stigne sam (ostatkom družine pogostio se sabljozubi tigar), ali je tamo saznao da su pripadnici njegovog davno izgubljenog plemena gotovo istrebljeni jer ih sistematski lovi rasa ljudoždera – Udama. Da stvar bude još gora, Orosom gaze i otkačene Izile, plemenska hunta koja je do ušiju zaljubljena u svog izmišljenog Boga Sunca. Takkar zato smišlja ratni plan i krvlju se zaklinje da će Oros očistiti od predatora i da će svoj narod, Wenje, okupiti na jednom mestu i obezbediti im sigurnost...

Naizgled, čini se da je Primal bezobrazni DLC za Far Cry 4 koji se plasira kao standalone ostvarenje. Međutim, nakon što uplovite u zelenilo i gustu vegetaciju Orosa, shvatićete da vas u praksi očekuje mnogo više od toga. Da bi se kompletirala kampanja potrebno je oko 17 sati igranja (na podrazumevanom nivou težine), i još toliko kako bi se probistrile sve propratne misije. S druge strane, Primal do savršenstva dovodi jedan aspekt Far Crya koji je nekako uvek ispadao iz konteksta – lov! Takkar je pećinski čova koji ništa drugo u životu i ne zna da radi osim da lovi ili da bude lovljen. Na početku je naoružan samo drvenim buzdovanom, a kako bude gomilao iskustvo na raspolaganju će mu biti i koplje, luk i strele, pa čak i praćka koju može da „otme” od protivničkog plemena. Fauna Orosa je više nego bogata, a svaka životinja ima naročite obrasce ponašanja i putanje kretanja. Lovićete pernatu divljač, (divo)koze, jelene, divlje svinje, losove..., ali ćete noću i te kako strepiti od vukova, medveda, leoparda, puma i sličnih krvoloka. Noć može da se provede pored vatrice u nekom od brojnih kampova na mapi, a ako baš morate na put vrh oružja može da se zapali i tako radoznale životinje barem na kratko oteraju sa puta kojim se krećete.

Uspešno kompletiranje misija i akcija donosi iskustvo čiji poeni se koriste za razvoj vođenog lika. Takkar može da postane bolji lovac, nemilosrdni borac za pravdu, ali i da se okuša kao gospodar zveri kojima Oros obiluje. U Primalu je kontrola životinja jedan od važnijih aspekata za uspešno igranje. S obzirom na to da su međ’ ostalom rajom Wenje poznate kao pacifisti, Takkar ne može da se osloni na njihovu pomoć prilikom napada na neprijateljske kampove i sela. Umesto toga, mora da razvije (uz pomoć otkačenog šamana) moć upravljanja životinjama koje će potom slati na neprijatelje i tako barem malo olakšati svoj posao. Imati pored sebe okretnu vučinu, gorostasnog medveda ili sabljozubog tigra ne samo da će vam omogućiti lakše čerupanje neprijatelja, već će bazanje Orosom učiniti daleko bezbednijim. Čopori divljih životinja dva puta će razmisliti pre nego što krenu na vas, a kada savladate jahanje, do destinacija ćete stizati očas posla i bez korišćenja instant spawnovanja. Pored toga, Takkar u bilo kom momentu može da računa na pomoć svog vernog pernatog pratioca – sove, koju može da pošalje u izviđanje, pa čak i u napad na neprijatelje. Za razliku od ostalih životinja koje može da povede sa sobom, o zdravstvenoj skali sove ne mora da vodi računa, ali je zato kidisanje na nesrećnike „s one strane koplja” moguće isključivo u pojedinačnim „preletima” i zahteva određeni cooldown pre ponovnog korišćenja.

Pored boostovanja sopstvenih karakteristika, Takkar mora da povede računa i o stanju oružja, kao i o izgradnji sela. Tako se glavnim NPC-ima mogu obezbediti luksuzne kolibe za stanovanje, a zauzvrat se dobija pristup boljem naoružanju, opremi i sposobnostima. Pored sirovog mesa i kože skinute sa leđa jadnim životinjama moraćete da se bavite i sakupljanjem drva i kamenja koji su osnovni resursi za izgradnju. Naravno, ništa ne može da prođe bez recepata za vraćanje energije, neutralisanje otrova, odnosno privremeno podizanje fizičkih karakteristika vođenog lika što iziskuje sakupljanje raznoraznih biljčica. Resursi su razasuti po mapi, ali i podeljeni po poreklu, što će vam umnogome otežati stizanje do cilja. Primenjeni sistem prikupljanja/lova pada kao kec na desetku i čini se tako logičnim za scenografiju Primala. Možda i po prvi put u Far Cry univerzumu, opisane radnje neće vam se činiti samo kao moneta za potkusurivanje i aktivnost za odvraćanje pažnje od glavnog zadatka i razbijanje monotonije. Sve kao da je dobilo obrise svojevrsnog simulatora preživljavanja u divljini gde se grčevito borite za opstanak među opasnim zverkama.

Doživljaj dodatno pojačavaju tehničke karakteristike koje izvlače sve iz dostupnog hardvera. Oros je predivno mesto puno bujne vegetacije, suncem obasjanih proplanaka, reka i jezera, odnosno šuma kojima dominiraju viševekovna stabla koja paraju nebo. Takav je centralni Oros, ali njegov sever i jug su sve samo ne gostoljubiva mesta za život. Na severu se nalaze planinski venci prekriveni snegom i ledom, po kojima besne mećave i olujni vetrovi. U ove podjednako umešno osmišljene krajeve ne odlazite bez zimske odeće jer vam preti smrzavanje, osim ako vas neartikulisani Udami ne uhvate pre toga i ispeku na ražnju za večeru. Jug je potpuna suprotnost jer je obasjan večnim suncem i spaljenom, crvenom zemljom kojom gospodare Izila ratnici. Igra je grafički savršena i samo tumaranje blagotvorno će delovati na čulo vida. Postoji bezbroj lepih lokacija koje mogu da se posete i ovekoveče screenshotom za arhivu. Inače, pored lokacija na otvorenom, igra je prepuna skrivenih pećina i potopljenih galerija, a ceo okoliš menja se kada padne noć i kada put osvetljavate improvizovanom bakljom. Zanimljivo je da se Oros geografski nalazi negde u centralnoj Evropi i da je njegov izgled zasnovan na realnom području i podacima. Ovo nije sve, pošto je za potrebe igre osmišljen čitav jedan primitivni jezik kojim se domoroci služe. Primal je zbog toga nemoguće igrati bez tekstualnog prevoda na nekom od poznatih jezika, osim ako ne nameravate da naučite Proto-Indo-Evropski dijalekat na kojem je govorni jezik karaktera u igri zasnovan.

Zadovoljavajuć gameplay, prelepa grafika, odlični zvučni efekti i visok framerate stavke su koje se nalaze među plusevima. Ipak, igra ima i nekoliko ozbiljnih nedostataka koji mogu ozbiljno da utiču na igračevu zainteresovanost za „guranje” kampanje. Za razliku od prethodna dva nastavka, Primal nema svog ozloglašenog negativca koji će vas juriti tokom putešestvija. Šta više, prvih nekoliko sati igre nećete ni biti svesni da Udami imaju vođu, a kamoli da postoje Izile. Bukvalno ćete se baviti lovom i opremanjem sela, uz povremeno spašavanje sunarodnika iz kandži neprijatelja. Kada postojanje bosseva konačno bude obelodanjeno ništa neće biti učinjeno na dočaravanju njihovih karaktera i „opravdavanja” akcija. Jednostavno, oni čuče u svojim jazbinama i čekaju da im pokucate na vrata kako biste se obračunali jednom za svagda. Vaši potezi ne dovode do kontranapada i reakcija, pa čak ni na papiru u obliku skriptovanih međuscena i događaja. Igra se „odmotava” svojim tempom i zbog pomenutog i te kako gubi na dinamičnosti i zanimljivosti. Da stvar bude još gora, Takkar će susresti sa gomilom simpatičnih likova koje će dovesti u svoj tabor i koji će mu pomagati da postane bolji lovac i borac, pa će čak će povremeno ići da obavlja misije u njihovo ime, ali sve to bez produbljavanja njihovih odnosa. Posledice donetih odluka ne postoje, nema ni međuljudskih odnosa, a da ne govorimo da od starih dobrih „lupi devojku po glavu i odvuci je u pećinu” akcija nema ničega. To je prava šteta pošto je Primal gotovo idealno postavljen i krasi ga okruženje kakvo se retko viđa u igrama ovog tipa.

Mnogi će reći da je najveći nedostatak igre to što gameplay neodoljivo podseća na Far Cry 4. Ovu konstataciju treba shvatiti obrnuto – upravo to je najveći plus. Primal je sve ono što Far Cry pokušava da bude prethodnih godina! Takkar nije nasukani hipster na romantičnom ostrvu, on je lovac, on je borac mamutskih stopala čiji topot uteruje protivnicima strah u kosti. Ko može da poveruje u priču o dječarcu koji na kolena baca ludačku kriminalnu organizaciju ili liku koji dolazi da prospe posmrtne ostatke roditelja u nekakvoj banana republici bogu iza tregera i onda postaje perfektni predator koji barata vatrenim oružjem kao da je u pitanju servis za ručavanje? Od takvih ne očekujemo da jašu mamute i deru vukove, ne vidimo ih kako jedu sirovo meso i vidaju rane travkama pronađenih na zaboravljenim lokacijama, ali Takkaru je baš to upisano u DNK. No, da ne ulazimo u dublju analizu... Možda je greška Ubisofta to što je igru tržištu ponudio očekujući pun buđelar keša za uzvrat, a zapravo je sve trebalo uviti u standalone DLC foliju uz znatno pristupačniju krajnju cenu. Primal nema ni multiplayer, baš kao ni posebne, specijalne zadatke, pa kada priču dovedete do kraja i pokupite sve trofeje više nećete imati razloga da joj se vraćate. Čak ni zbog toga što je audio-vizuelni užitak vrhunskog karaktera.

Vladimir PISODOROV