Živo se sećam prijatnog košmara nakon jednog prazničnog prežderavanja s kraja 2014. godine: sanjao sam da će jednog dana neko napraviti dvodimenzionalni Dark Souls. Dve godine kasnije, misao porođena agonijom zbog masne sarme i zabiberenog restovanog krompira dobila je opipljivu formu igre za koju do pre mesec dana nismo čuli, ni ja, niti iko od DS fanatika koje imam na mesindžeru.

Salt and Sanctuary je indie hibrid Dark Soulsa i Castlevanije koji je toliko zabrazdio u vode kopirajt infrindžmenta da je pravo čudo kako razvojni tim nije swatovan i izručen Japanu. Pošto mi se igra beskrajno sviđa, potpuno sam nesklon korišćenju pojmova „plagiranje”, „krađa” i „bezobrazluk”, te sam odlučio da ih zamenim jednim zbirnim „omaž”. Kompletna igra je jedno opširno ljubavno pismo koje je maleni Ska Studios uputio Mijazakiju i njegovom From Softwareu. Živo me zanima šta primalac misli o svemu tome, ali pošto tužbe još nema, kontam da je sve u redu...

Salt and Sanctuary počinje u utrobi broda usred oluje. Mladi ratnik (ili ratnica) zadužen za obezbeđenje princeze koja putuje na daleke obale radi sklapanja braka koji će doneti mir, budi se usred zveckanja oružja, komešanja i krika. Nekoliko tutorijal okršaja sa slabim napadačima kasnije, naš junak dolazi na palubu gde ga sačekuje Ktuluoliki boss po imenu „Unspeakable Deep” i ubija jednim udarcem. Kadar postaje crn do vašeg buđenja na plaži ostrva koje ne postoji na kartama...

Depresivna, kišna obala, živi mrtvaci u ritama koji žele da vas iseku zarđalim oružjem, trulež i oronulost drevnih građevina na obali i sveopšta trošnost nekadašnje impresivnosti pokušavaju i uspevaju da vas bace u isto stanje uma koje ste imali na početku svakog Dark Soulsa. Ubrzo shvatate da je dvodimenzionalni pogled na akciju jedino što razlikuje igru od svog velikog uzora, a da su ostali elementi gejmpleja ne slični, već potpuno isti, pogotovo borba koja ne prašta glupe greške. Igra nudi početni izbor klasa, od kojih će početniku biti najlakši vitez sa štitom jer je blokiranje u ovoj igri trostruko značajnije nego u Dark Soulsima. Ovo posebno važi za fajtove sa boss protivnicima gde odsustvo treće dimenzije podrazumeva manju slobodu manevra za izbegavanje njegovih napada. Inicijalni izbor klase, naravno, ničim ne sputava dalji razvoj lika u pravcu koji odaberete, kombinovanje magija sa hladnim oružjem i kreiranje bilo kojih drugih kombinacija. U dubinama laguma igre i u inventarima mnogobrojnih vendora pronaći ćete preko 600 komada oružja, oklopa, prstenja i relikvija, nadograđivati ih i ponosno ih nositi vodeći računa o opterećenju tela. Equipment load je koncipiran na isti rigidan način kao u DS igrama jer makar i mikroskopsko prekoračenje podrazumeva da će se vaš lik kretati kao prebijena slina. Procenti opterećenja takođe funkcionišu istovetno u smislu da tovar blizu limita podrazumeva sporije kretanje i znatno manji domet valjanja po tlu. „Omažiranje” Dark Soulsa ide do te mere da je skaliranje stat bonusa koje daje oružje izvedeno od E do S, što je stvar toliko specifična za DS da su stvarno mogli makar da zamene slova (i kreiraju konfuziju). Valjda jedina stvar koju DS ima, a ova igra nema jeste oružani power stance, mada nije isključeno da postoji, ali da sam ga omašio. U stvari, postoji još jedna „razlika”: umesto duša, neprijatelji ispuštaju so koja se koristi za levelovanje vašeg lika i nadograđivanje oružja i oklopa kod kovača na apsolutno isti način kao u Dark Soulsu. Sanctuary iz naslova podrazumeva skloništa koja su ekvivalent lomačama, s tom razlikom što ih ovde možete prilagođavati vendorima po izboru investiranjem specifičnih idola koje nalazite tokom avanturisanja. Prosto rečeno, ovde od svake vatrice možete da napravite Firelink Shrine ili Majulu ukoliko istrajete u nalaženju idola koji otključavaju korisne NPC-je.

Svet Salt & Sanctuaryja je realizovan na božanstven način. Perhaps you’ve seen it, maybe in a dream... Dvodimenzionalnost sveta podrazumeva da njegovi segmenti nisu mogli da budu volšebno isprepleteni kao zone u Lordranu, ali su povezani na vrlo inteligentan način, posledičnim otvaranjem prolaza nakon rešavanja krupnog problema u određenoj zoni, čiji je najprostiji primer ubistvo bossa i uzimanje njegovih ključeva. Igra vas aktivno stimuliše na traženje tajnih prolaza i povratak u zone koje ste prešli: skoro uvek ćete otkriti nešto novo, neki novi segment ili prolaz do masivnih celina za koje niste bili svesni da postoje. Mnogi su Dark Soulsu II zamerali što nema svoj Ash Lake, fantastičan skriveni deo sveta koji se otkriva pukim slučajem, ali Salt and Sanctuary ga ima. Više od jednog.

Jedina stvar koja mi se nije dopala jeste povremeno probijanje četvrtog zida i sprdnja s ikoničnim elementima Dark Soulsa, poput parola „Praise the salt!” i sličnih. Te sitne gluposti najčešće su opcionalne u smislu da egzistiraju u formi poruka u boci koje parafraziraju natpise na patosu po kojima je DS poznat, tako da ne morate da ih čitate ako ne želite. Zašto je tako nešto bilo potrebno? Možda je mali studio, uveren u svoju tehničku veštinu, ali nesiguran u pogledu sposobnosti za dostizanje nemoguće visokih kula pastelno melanholične naracije, planski udario brigu na veselje i krenuo da se zeza na svoj i tuđ račun? Možda misle da je hibrid ozbiljnosti i šegačenja dobitnija kombinacija od rigidnog stava creeping strave i potmule melanholije?

Salt and Sanctuary za sada postoji samo u verziji za PlayStation 4 i košta 18 dolara/evra, što je apsurdno malo u kontekstu hard-core slasti koju igra nudi. Za naredni period planirano je portovanje igre na PS Vitu i PC, ali za sada se ne znaju čak ni okvirni datumi izlaska.

Miodrag KUZMANOVIĆ