Shvatanje da svaka igra koja je ideju pozajmila od neke druge automatski zaslužuje inkvizicijski tretman jednostavno je prevaziđeno. Grim Dawn je u najvećoj meri mešavina najboljih hack&slash ostvarenja, ali je to nikako ne čini lošom igrom. Atmosfera i opšti vizuelni utisak mogli bi da se okarakterišu kao rimejk Titan Questa, sa cartoonish protivnicima, nalik onima iz Torchlighta. Omaž začetniku žanra primetan je u nekim trenucima, koje neodoljivo podsećaju na one iz prvog Diabla. Sve navedeno ne čudi mnogo, jer veći deo ekipe Crate Entertainmenta koji potpisuje igru čine ljudi koji su stvarali Titan Quest.

Priča nije naročito jasna, niti posebno zanimljiva. Sukob dve „više” sile preneo se na nekada moćnu ljudsku imperiju Cairn. Jedna od njih našla je način da ljudski rod iskoristi kao svojevrsni resurs. Druga sila koja se bori protiv prve iz samo njima znanih razloga, želi da je spreči u harvestovanju dragocenog resursa, tako što će ga načisto uništiti.

Glavni protagonista je antiheroj, osuđenik na smrt koga su u poslednjim sekundama života dok mu je omča stezala vrat naprasno odlučili da poštede. To što je pretekao mu baš i neće pomoći u pokušaju resocijalizacije, jer će ga ekipa iz kraja i dalje gledati s podozrenjem. Da bi sprao ljagu sa sebe, moraće da se dokaže i doprinese zajednici tako što će izaći van granica improvizovanog kampa s ciljem da... pa, neki viši cilj se baš i ne nazire, ali će zato skupljati svilu za lokalnu gospoju, tražiti asistenta rasejanog naučnika koga je ovaj zaboravio u nekoj nedođiji i potamaniti bića koja su zatrovala bunar, čime će kod fanova prvog Diabla izazvati blagu setu. Da, priča je takva, a pokušaju detaljnijeg udubljivanja baš i ne pomaže potpuno odsustvo introa i animiranih scena.

Prava snaga ove igre leži u njenom izvođenju. Na raspolaganju je šest klasa, a odabir primarne obavlja se posle prvog napretka kroz „Level up” sistem, baš kao i u Titan Questu. Novitet je odabir sekundarne klase po navršenom dvanaestom nivou. Tada će igrač moći da odabere dodatnu klasu i da lik povede u nekom drugom pravcu. Moguće su sve kombinacije, pa čak i one nespojive, na primer Battlemage, hibrid tank jedinice i spell castera. Ko želi old school fazon moći će da preskoči izbor dodatne klase, ali igra favorizuje sistem dualnih klasa na svakom koraku. Nema više ni podele po vrsti oružja među klasama, tako da sad svi ravnopravno mogu da koriste ranged oružje i time prošire spektar taktika.

Tu je i potpuno nezavistan sistem dodatnog fine tuninga lika, nazvan Devotion. Poeni koji se koriste za unapređenje na ovom polju ne stiču se iskustvom, već „aktiviranjem” izvesnih svetilišta koja su raštrkana po mapi. Da bi „aktivirao” svetilište, igrač će morati ili da pronađe i postavi određenu vrstu kristala ili da se pošiba sa čuvarima svetilišta, a koji su obično vrlo gadni stvorovi i kojih je mnogo. Nakon aktiviranja shrinea, igraču će na raspolaganju biti samo jedan poen koji će moći da potroši na neku od zvezda na nebu. Svaka od njih daje određeni bonus, a one moćnije zahtevaju da se prvo aktiviraju određena sazvežđa. Iako su beneficije moćne, ovaj sistem je pomalo konfuzan i moguće je igrati i preći igru i uz totalno ignorisanje svetilišta i Devotion poena.

Po pitanju oružja i opreme, novitet vredan pomena je ukidanje oštećenja i stalne brige o beskrajnim popravkama. Razne dragulje i druge boostere moguće je strpati u skoro svaki deo opreme, a tu je i craftovanje stvari po receptima na koje ćete nailaziti.

Loot sistem je toliko preteran da ćete gotovo stalno nailaziti na nešto. Srećom, postoji filter kojim je moguće odrediti klasu stvari koja će biti prikazana, pa je tako moguće potpuno ukinuti prikaz običnih stvari i fokusirati se na kvalitetnije. Nesrazmera kupovne i prodajne cene sumanuto je velika, pa se igrač baš i neće obogatiti prodajom svega mogućeg što je usput pokupio. Novac, odnosno gvozdeni parčići koji su osnovna valuta u igri, kao i napici za regeneraciju healtha i mane automatski bivaju pokupljeni kada im se lik približi, tako da je igrač bar malo pošteđen zamornog kliktanja.

Raznolikost nivoa je skromna i nedostaje joj malo izraženije diversifikacije. Izvesna doza nelinearnosti je prisutna, ali nije svuda jednako dobro implementirana. Na primer, u zavisnosti od izbora opcija u dijalogu sa nekim od NPC-a, igrač će graditi ili rušiti svoju reputaciju kod određenih grupa okupljenih u raznim kampovima. Od izbora koje načini zavisiće i dobijeno iskustvo i izbor opreme koju će moći da kupi kod lokalnih trgovaca. Nije moguće „biti dobar sa svima”, ali je moguće balansirati tako da to ne utiče bitnije na tok igre.

S druge strane, nelinearnost u redosledu izbora zadataka nije baš sjajna. Tako je moguće „zalutati” u neke delove mape pre vremena i naleteti na protivnike koji su na znatno višim nivoima, što će borbe učiniti izuzetno teškim, a nekad i nemogućim. Ovo nije dobar način za brzo „levelovanje”, jer smrt lika dovodi do gubitka određene količina iskustva, a na takvim nivoima se više gine i gubi poena, nego što ih je moguće dobiti.

Sa tehničke strane treba pohvaliti dopadljivu i primereno mračnu grafiku. Zvuk je nešto slabiji, što se posebno odnosi na monotonu muziku, kao i na izostanak voice actinga NPC-a u skoro svim situacijama, sem u glavnim zadacima. Hardverska zahtevnost je minimalna i engine odlično skalira, tako da će Grim Dawn raditi na maltene svemu što se u poslednjih 10 godina moglo nazvati gejmerskom mašinom.

Posle toliko godina krčkanja i beta faze, Grim Dawn je ispao sasvim OK. I dalje je nedovršen u nekim segmentima što donekle kvari ukupan utisak, ali nekih suštinskih propusta i bagova nema. Ipak, koliko god dobar bio i doprinosio evoluciji žanra, propustio je da kod prosečnog ljubitelja žanra izazove reakciju poznatiju kao bliski susret vilice i poda. Svi sastojci su tu, vrlo su kvalitetni, kuvari su iskusni i raspoloženi, ali je čorba ipak malo neslana.

Vladimir TRAJKOVIĆ