Igre za koje na prvu loptu može da se kaže da su loše imaju, zapravo, jednu veoma dobru osobinu – nećete uz njih izgubiti niti mnogo vremena, ni nerava. Brzo vidite da je sve tragično i jednostavno dignete ruke od njih bez želje da ikada više i pomislite na njih. Mnogo više problema zadaju nam naslovi koji su u mutnom limbu između univerzalno dobrih igara i apsolutnog đubreta. U ovom mračnom prostoru sve je moguće, čas vas oduševi sjaj blistavog dragulja, čas vas zatrpa lavina iritacije koju su pokrenule loše odluke dizajnera. Taj tamni vilajet, rezervisan za igre koje niti smrde nit’ mirišu je, na žalost, mesto gde obitava i We Are the Dwarves iz ukrajinskog studija Whale Rock Games.

We Are the Dwarves je, sa jedne strane, priča o velikom uspehu uprkos brojnim problemima dok, sa druge strane, ostaje činjenica da su ti problemi ipak bili previše brojni i da jednostavno nisu mogli da se uklone svi iz finalne igre. Nakon neuspešne Kickstarter kampanje i preko godinu dana razvoja u okviru Steam Early Accessa, igra je zvanično puštena u javnost krajem februara ove godine i, zaista, mnogi njeni aspekti obećavaju izazovan i zabavan naslov. Pozitivnih stvari ima sasvim dovoljno u We Are the Dwarves. Neočekivano osvežavajuća priča, autentična atmosfera, impresivan vizuelni dizajn okruženja, stvorenja i karaktera i nagoveštaji solidnog sistema borbi i razvoja likova. Nasuprot tome, finalna implementacija tih nagoveštaja aktivno ubija veliki deo potencijalne zabave koja je glavni produkt svake uspešne igre.

Radnja igre We Are the Dwarves smeštena je u fantastični kameni univerzum u kom nema prostranstva kosmičkog vakuuma, već se džepovi života nalaze u ogromnim pećinama u steni svemirskih proporcija. Tokom milenijuma, patuljci su razvili svoju impresivnu civilizaciju u tri pećine u čijim centrima se nalaze zvezde. Sitne čarke i razmirice između tri patuljačka kraljevstva prestaju kada naučnici otkrivaju da se sve tri zvezde postepeno, ali nezaustavljivo gase. Jedini spas leži u pronalaženju nove aktivne zvezde, odnosno novog doma za sve patuljke. Predstavnici sva tri kraljevstva sedaju u specijalni svemirski brod – bušilicu sposobnu da probije kosmičku stenu i pronađe nove zvezde koje daju život. Tokom ove misije, od koje zavisi sudbina svih patuljaka, misteriozna sila zaustavlja brod, a članovi posade bivaju razdvojeni. Na vama je da im pomognete da prežive u tom novom, čudnom okruženju, da osposobe svoj brod i nastave svoju istraživačku misiju.

Dve suprotstavljene sile iza We Are the Dwarves očigledne su vam od samog početka. Igra izgleda prelepo (iako je sve veoma mračno), sa patuljcima u mehanizovanim skafanderima, njihovim čudnim protivnicima i ubedljivom zvučnom i muzičkom podlogom koja upotpunjuje zaista kvalitetan nestvarni doživljaj. Iako ih gledate u neprestanom polumraku, svaki od tri patuljka je jasno definisan. Pošto svaki potiče iz drugog patuljačkog kraljevstva svaki ima jedinstvene sposobnosti, izgled, pa čak i akcenat. Samim tim svaki ima svoje slabosti i prednosti. Smashfist je vatreni borac za bliske okršaje, Forcer je specijalizovan za borbu sa distance dok Shadow preferira tajnoviti pristup.

Nasuprot dobrim stvarima u igri, veoma brzo vam postaje jasno da sistemi borbe i razvoja likova ipak zahtevaju dodatno doterivanje. Nakon zvaničnog izdavanja igre, razvojni tim je na najveće zamerke fanova brzo odgovorio putem patcha, ali dodavanje drugog, lakšeg stepena težine ovoj igri nije rešenje njenih problema zato što We Are the Dwarves nije toliko teška igra koliko je neudobna i naporna. Naime, borba je zasnovana na efektnom pozicioniranju likova i upotrebi njihovih veština. Zaista, neophodnost upotrebe terena tokom borbi često pretvara bitke u mini logičke zagonetke. Problem je u izvršavanju onog što ste zamislili. Po defaultu sve se odvija u realnom vremenu, uz mogućnost pauziranja na taster ’Space’. U praksi, ovo je festival pauziranja, a borbe u realnom vremenu koristićete samo kada vam nije žao da trošite zdravlje i oštećujete oklope svojih patuljaka zarad malo bržeg napredovanja kroz igru. Taktiziranje i planiranje nikada nisu loša stvar, ali zašto se onda mehanika igre aktivno bori protiv takvog pristupa? Ako su mostići i prepreke postavljeni toliko promišljeno, zašto neravnine u terenu toliko ometaju nišanjenje? U idealnom svetu, ovo bi bila potezna igra sa pažljivijim dizajnom nivoa i rasporedom protivnika. U realnosti, ovo je naslov u kom najviše vremena trošite na čekanje, analiziranje okruženja, kliktanje na svakog protivnika ponaosob kako biste „skeniranjem” dobili detaljnije podatke o njemu, a onda naučili njegovo kretanje i „agro radijus”. Sve to radite, naravno, da biste uspešno prešli trenutni izazov, a zatim i nivo, sve uz besomučno „seckanje” ’Spaceom’ za pažljivo nišanjenje, rotiranje kamere i dovođenje patuljaka u položaj na mapi koji ih neće odvesti u brzu smrt. Takođe, kvalitet nivoa ekstremno varira. Sa jedne strane su oni generički, gde morate da se izborite sa jednocifrenim brojem grupica neprijatelja i pokupite predmet-dva, dok su sa druge pravi kvalitetni izazovi, bilo taktičke, bilo platformske prirode kod kojih sve vreme osećate trud i pažnju uloženu u njihovo stvaranje.

Upravo ta neujednačenost igračkog ugođaja je najjači katalizator frustracija uz We Are the Dwarves. Nikada se neće desiti da vas talas oduševljenja nekim momentom nosi duže od minut-dva. Svaki put kada vas nešto razveseli sledi hladan tuš, ili bolje rečeno kofa nedefinisanih ljigavih komadića žitelja nepreglednih pećina koje patuljci istražuju. Da je sve loše, lako bismo otpisali ovu igru kao nešto što valja samo za zaobilaženje. Ovako, dobijamo čudnu kombinaciju dobrih i loših odluka koja ima svetle trenutke, ali kao celina ipak razočarava.

Dragan KOSOVAC