Ultraozbiljne, braon i puščano sive vojne pucačine s modifikovanim kalašnjikovima nisu jedini izbor za ljubitelje šuterskog multiplayera. Ne, Hoze, postoje i superkarikaturalni naslovi u kojima umesto komandosa u kevlaru vodite arpadžik u kostimu Elvisa Prislija i sučeljavate ga sa zombijima sklonim ekvivalentno užasnim odevnim trendovima.

Na Plants VS Zombies: Garden Warfare 2 je lako odmahnuti rukom uz dorčolski naglašeno „bič, pliz, koliko imaš godina, šta bre kukuruz, kakvi zombiji...”, što bi vas ostavilo prikraćenim za jednu masno zabavnu igru s iznenađujuće složenom pucačkom mehanikom koja je prebogata sadržajem. Nakon slabo reklamiranog i još slabije prihvaćenog prvog dela, malo ko se nadao da će EA dozvoliti razvoj nastavka, ali je developer PopCap verovao da Garden Warfare 2 ima potencijal da postane nešto zaista posebno te je u njega uložio megadžule kreativne energije.

Ako ste igrali prvi GW, a verovatno niste, sigurno ste mu zamerali zbog rigidnosti i manjka sadržaja: sve što ste mogli da radite svodilo se na izbor tipa multiplayer meča u menijima i posledično rokanje s igračima čiji se broj smanjivao na dnevnoj bazi. Garden Warfare 2 se osvetnički obrušava na tu militantnu posnost i stavlja vas usred masivnog, nelinearnog okruženja predgrađa (suburbia/zomburbia) u kojem se možete slobodno kretati, uzimati questove, juriti „sikrite” i rokati zombije ili biljke, u zavisnosti od izabrane strane. Zomburbia, naravno, nije Los Santos, ali savršeno dobro vrši funkciju otvorenog igrališta koje povezuje bazu biljaka i bazu zombija, koje su pozicionirane na suprotnim krajevima. Dotične baze predstavljaju čvorišta u kojima možete inicirati „eksterne” aktivnosti nalik na multiplayer mečeve ili kooperativne misije, prilagođavati svoje biljke i zombije, kupovati booster pakete s borbenim potrepštinama (consumables) i kozmetičkim dodacima, aktivirati daily questove, analizirati borbene statistike... Garden Warfare 2, za razliku od prethodne igre, ima i dve (kraće) single-player kampanje koje služe kao prošireni tutorijal, ali glavna poenta igre je, naravno, takmičarski ili kooperativni multiplayer na instanciranim mapama koje su smeštene van otvorenog okruženja igre.

Multiplayer modovi Baštenskog ratovanja 2, rečeno jezikom abadžijskog esnafa XIX veka, ne odstupaju odveć od uzusa koji su odavno postali međaši ovog žanra. Pored individualnog i timskog deathmatcha, s opcionalnom varijantom „kill confirmed” moda koji podseća na onaj iz novijih Call of Duty igara, ovde imamo i varijante Battlefield Rusha i CoD Dominationa. Mape su, bez izuzetka, apsolutna prva liga, kako u pogledu vizuelnog tako i kad je reč o taktičkom dizajnu, sa specifičnim mutatorima u zavisnosti od lokacije i konteksta. Mape na Mesecu, recimo, imaju slabiju gravitaciju koja omogućava mnogo impresivnije skokove. Igra nema vidljive servere, već se za mečmejking brine automatika, osim ako ne igrate zatvorene partije u krugu prijatelja.

Plants VS Zombies: Garden Warfare 2 ima više prednosti u odnosu na umorne vojne pucačine, ali najznačajnija se tiče apsolutne raznovrsnosti boračkih klasa. Sedam biljaka i sedam zombija razlikuju se po vrsti i dometu oružja, načinu napada, količini HP-a, specijalkama i apgrejdima u toj meri da svako zahteva skoro potpuno drugačiji pristup igranju. Početno polazište za diversifikaciju klasa jesu vrste biljaka i zombija koje su proslavile slavne nastavke Plants VS Zombies tower defense igara na PC-ju i mobilnim platformama. Suncokret, kukuruz, pljuckavi grašak, limun i ostala flora suočena je sa zombi specijalcima kao što su inženjer, naučnik, američki fudbaler, zombi pirat... Svaka biljka i zombi skupljaju XP i leveluju u zavisnosti od vrste aktivnosti (najbrže u multiplayeru), a uspešno tamanjenje suprotne strane i kompletiranje mečeva daje vam i određenu količinu novca koji služi za kupovinu booster paketa, to jest kesica sa sličicama koje predstavljaju sekundarni element progresije u igri. Pored AI pomoćnika koje možete aktivirati svuda gde postoji prazna saksija (nezavisno od moda igre), ti paketići donose i nasumične fragmente alternativnih skinova za sve likove u igri i dodataka za njihovo vizuelno prilagođavanje. Ovde ima stvarno bizarnih momenata dostojnih Bunjuelovih filmova, a moj favorit je pukovnik Kukuruz u kostimu revolveraša s Divljeg zapada. Levelovanjem otključavate aktivne i pasivne sposobnosti za svaku biljku ili zombija, mada su ti „karakterni apgrejdi” prilično sekundarni i ne preterano bitni.

Raznovrnost klasa je istovremeno najsvetlija i najtamnija strana igre. Igrači koji spadaju u kategoriju „mentalnih kompletista” dobiće anafilaktički šok kad budu ukapirali da se leveling svake klase obavlja zasebno. Svaka biljka ili zombi imaju 50 nivoa, a da biste dostigli limit makar na jednom fajteru u igri, morate da uložite desetine sati igranja. Pomnožite to sa 14 i dobićete impresivnu brojku za koju neće svako imati živaca. S druge strane, nekome ko igru gleda kao potrošač, a ne novinar kome se naslovi smenjuju kao na pokretnoj traci, možda će se baš dopasti činjenica da je za svojih 60 evra dobio zanimaciju za nekoliko meseci.

Miodrag KUZMANOVIĆ