Jednostavno ne možemo da odolimo i opis ne započnemo pitanjem – ko su, pobogu, svi ovi likovi koji defiluju EA Sportsovim najnovijim ostvarenjem? Jeste, borilačka igra bi već po defaultu trebalo da privuče kritičnu masu gejmera (uvek je tako i bilo), ali sa rosterom koji ne sadrži Kena, Bysona, Blanku, Ryua, Raidena, Scorpiona, Sub-Zeroa i ostale legende digitalnih „borilačkih sportova” to jednostavno nije moguće. Line-up sastavljen od čak 250 realnih karaktera, beskompromisnih boraca čije pesnice bljuju vatru, a udarci nogama lome kosti protivnicima, kao da nije dovoljan da zainteresuje ljubitelje tabačina. Zašto?

Ultimate Fighting Championship je zapravo idealna podloga za nastanak video-igre, jer je ovaj relativno mlad sport nastao na temeljima čak devet borilačkih veština. U njemu učestvuju bokseri, karatisti, džudisti, tekvondaši... Protivnika možete „pucati” pesnicama, krljati nogama, hvatati u klinč, oboriti na zemlju, pa čak i izvesti nešto u stilu WWE-ovaca. Blažu varijantu predstavljaju segmenti koji od boraca zahtevaju izvođenje džudo zahvata i teranje protivnika na predaju. Ipak, glavna stvar po kojoj je UFC poznat je neverovatna brutalnost koja se može meriti sa glavnim borbama iz Van Damovog filma „Krvavi sport”. Ringom krv leti kao jato ptica selica na jug, borci se često toliko međusobno unakaze toliko da su neprepoznatljivi i rođenim majkama, pa nije nikakvo čudo što ih mnogi smatraju modernim gladijatorima. Dalje, borbe se neretko završavaju nakon samo nekoliko vešto plasiranih udaraca, što je samo pokazatelj kako su pojedini majstori ovog sporta impresivne borilačke mašine. Ako ovo nije dovoljno da se barem dosegne popularnost Street Fightera i Mortal Kombata, ne znamo šta jeste.

Bilo kako bilo, EA Sports je, nakon godinu dana pauze, sve gorenavedeno pokušao da objedini pod kapom nastavka originalne igre iz 2014. godine i čini nam se da je epski podbacio! UFC 2 će vam se posle početnih kadrova učiniti kao next-gen tabačina koju ste godinama čekali. Besprekorna prezentacija, grafika dostojna bogova i dvojac komentatora kakav odavno priželjkujemo u simulacijama fudbala nateraće pljuvačne žlezde posmatrača da rade prekovremeno. Kao rukom odnesena, magija se prekida u momentu preuzimanja kontrola. Nasumično „bacate” udarac nogom, zamah rukom i čak uspevate da „uštekate” protivnika po sred tintare. Ništa! Čini se kao da ste udarili vreću napunjenu slamom! Nema nikakve povratne informacije, osećaja da se ispod rukavica nalazi šaka teška kao malj. Da, krv i znoj u litrama leti po žicom ograđenom ringu, permanentno farbajući osmougaonu mušemu vampirskom hranom, ali ne možete da se otmete utisku da ste nešto propustili. Poteza je mnogo i nervozno želite da ih probate sve samo kako biste sebi dokazali da je igra ipak mnogo više od sterilnog ragdoll simulatora koji treba da vas zaprepasti preciznošću animacije delova tela. Ništa od toga, jer je UFC 2 sterilan kao prokuvana epruveta i bukvalno ne izaziva nikakve emocije. Tek tu i tamo ćete osetiti nalet adrenalina nakon što vežete par precizno plasiranih udaraca, ali je to kratkog daha. Opet onaj osećaj da „bušite” slamnatu vreću. Za razliku od toga, modeli boraca su dovedeni do perfekcije i zaista nam nije teško da se priključimo hvalospevima koje igra u ovom depratmentu dobija od relevantne kritike. Animacija pokreta, facijalna mimika, znoj, povrede, krvarenje... Deset od deset!

Problem sa kampanjom isti je kao i sa mehanikom borbe. Nalazite se u sterilnom okruženju koje vas tera da iznova i iznova ponavljate jedan te isti skup akcija. Da biste izazvali šampiona morate napredovati na rang listi, a to se postiže učestvovanjem na turnirima i sučeljavanjem sa hrpetinom boraca. Pretpostavljate, iznova i iznova! Pre ulaska u ring možete da posetite gym i okušate u sparinzima, odnosno mlaćenju džaka za udaranje i pokušate da ispunite unapred definisane zadatke. Branićete se od udaraca protivnika, truditi da zadate udarce, pa čak ćete se naći u situaciji da određene pokrete „proizvedete” u određenom vremenskom intervalu. Što je nivo težine veći, to je i nagrada masnija i skill poeni se nižu sami od sebe u oblastima koje ne možete da birate.

Mogli bismo da potrošimo još nešto prostora na objašnjavanje ostalih igračkih modova, „bistrenje” online komponente igre, odnosno otkrivanje svih vrlina režima Ultimate Team, ali ne vidimo poentu. Ne možemo da kažemo da UFC 2 predstavlja igru kojoj nedostaje sadržaj – baš suprotno! Međutim, EA Sports je propustio da „ugradi” svom čedu najbitniji deo – dušu. Bez nje UFC 2 je tek animirana telesina koja liči na živo biće, ima ruke, noge i glavu, ali nema razum i srce. Sigurni smo da će se među vama naći oni kojima će izuzetne tehničke karakteristike igre prirasti srcu i zbog toga ne možemo da vas krivimo. UFC 2 je sportska igra kojoj s audio/vizuelnog aspekta ravne nema. Držimo vam palčeve da će ushićenje potrajati jer makljaža veoma brzo postaje dosadna, predvidiva i prazna, a tada „tehnikalije” malo znače. Šta ćemo sa onima koji redovno prate Ultimate Fighting Championship? Njima će UFC 2 biti jedini interaktivni „prozor u svet” kojim caruju njihovi ljubimci čeličnih pesnica i granitnih cojonesa. Da ne dužimo, autor ovih redova poručiće nešto odgovornima u EA Sportsu – manite se, gospodo, ćorava posla i bacite se na stvari koje umete da radite. Što da ne, mogli biste na rafove prodavnica da pošaljete i neku simulaciju tenisa. Barem biste imali bolju prođu na brdovitom Balkanu.

Vladimir PISODOROV