Kao na silu postavljenom upravniku zoološkog vrta „Svet kompjutera” učinjena mi je medveđa usluga i ukazana velika „čast” da svoje kandže zarijem u Bear Simulator, još jedan dokaz da smo na lestvici evolucije omanuli kao vrsta. Rečenica sa zvaničnog sajta koja kaže da „ova igra precizno dočarava život i ponašanje jednog medveda” je izjava istinita koliko i da sam ja vrhunski i cenjeni novinar koji ne dobija po kazni ovakve fekalije na obradu. Stvarno, šta očekivati od igre čiji reklamni slogan sadrži jednu jedinu rečenicu koja glasi: „Ovo je igra u kojoj vodite medveda”? Ko s medvedom tikve sadi – čizma mu se ne pozlatila, a u nekom od narednih brojeva očekujte opis igre „Labilni recenzent video igara se pretvara u masovnog ubicu simulator”.

Cilj ove „igre” je skupljanje predmeta i masakriranje svega živog u sedam regiona izdvojenih u celine koje se posebno učitavaju. U kom god regionu da poginete, bićete vraćeni u početnu pećinu, a povratak na mesto gde ste ostavili kosti je otežan izostankom mape. Realnost kojom odiše ovaj simulator je evidentna: medved gipko skače po dva metra uvis i lepi se za zidove kao pljuvačka pijanog otpravnika vozova, životinja koja teži pola tone penje se uz lijane i suve grančice bez problema. Baš kao i u pravom životu, virtuelni medved skuplja kostime i nosi šešir da pokrije veđe međeđe. RPG momenat koji veze s mozgom nema ogleda se u vitalnim karakteristikama izdeljenim na zdravlje, izdržljivost, jačinu, pamet, brzinu hodanja, trčanja i plivanja, sposobnost ronjenja (još jedan „realan” momenat) i na kraju sreću (ako igrate ovu igru ili je nedajbože opisujete, sreća je odavno napustila brod). Njuškanjem produkta sistema organa za izlučivanje pripadnika životinjskog sveta dobijaćete poruke o okruženju i beskorisne savete. Neko proriče budućnost gledanjem u šolju od kafe, a neko čita životinjski urin. Sve se svodi na dosadno tumaranje po praznoj šumi – zar ste očekivali da jedan medved živi život seksa, droge i rokenrola? Čak bi i simulacija zimskog sna bila zanimljivija, a i sporadične ljubavne scene sa Leonardom Dikapriom bi unele dozu preko potrebne dinamike.

Karakteristike vašeg mece poboljšavaju se konzumacijom raznobojnih pečuraka (!), a prvi hladan tuš (u igri koja ih ima toliko da isprazni Severni okean) fasujete već kada naiđete na prvu pečurku. Igra će tada da vas počasti obaveštenjem da vam treba petnaest poena investiranih u inteligenciju i bukvalno kaže kako ste „previše glupi da pojedete ovu pečurku”. Možda je ovaj „feature” zapravo vapaj autora igre za pomoć jer očigledno nema intelektualne kapacitete, a non-stop je na pečurkama? Ništa bolja situacija nije ni sa borbom i protivnicima. Medved je toliko kilav da mu je potrebno skoro deset udaraca da prebije najobičniju kokošku kao da je pravljena od titanijuma, a prvi pacov koji vam se ispreči na putu prebiće vas na mrtvo ime dok ste rekli keks. Em sam glup, em sam nesposoban načisto. Pored navedenih, bićete u prilici da lovite i najsporije zečeve na kugli zemaljskoj, kao i patke koje svojim vertikalnim poletanjem podsećaju na AV-8B Harrier II, vinu se nebu pod oblake i lebde ka stratosferi sve dok se ne izgube iz vida, ostavljajući vas kao nemog svedoka prve patke u svemiru posle Dače Nedostižnog, junaka 23. i po veka. Osim životinjskih leševa, za prehranu će poslužiti i paradajz koji raste u močvari, grožđe sa bandere i čitave netaknute pice koje neko ostavio po šumi, verovatno u nadi da će jednog dana na tom mestu niknuti polja kaprićoze.

Kada se već ćopavi engine Unity upari sa ovim autorom, koji veze sa grafičkim dizajnom ima koliko i ja sa uzgojem mušmula, dobijamo stroboskopsko treperenje tekstura i senki, probijanje poligona, prenaglašeni film grain efekat koji se bezuspešno trudi da od babe napravi devojku, crve veličine litarske flaše za sirće (i sličnog izgleda, sa sve crvenim čepom na vrhu), papirne lampione koji bi trebalo da predstavljaju kokoške, žabe veličine Yuga 45 i ostale nusprodukte njupanja psilocibina. Tekstualna objašnjenja unutar menija su pravi predstavnik kretenizma i renesanse, a posebno se ističe ono koje opisuje vsync opciju: „Ako ne znate šta je vsync, konsultujte Google”. AI rutina je razvijana pod kodnim imenom „Svaki kreten jede alvu ćeten” pa se i onako malobrojni protivnici zaglavljuju na ravnom terenu, što je sudbina koja čeka i vas i tada jedino pomaže ponovno pokretanje igre. Muzička pratnja tokom „akcije” je nepostojeća, ali se povremeno čuju muve zunzare, čisto da ni na trenutak ne zaboravite u kakav ste softverski izmet zabili njušku.

Bear Simulator je tip igre koji roditelji malog Perice ponosno pokazuju rodbini na slavi ne bi li podigli rejting svom polupismenom detetu i opravdali pare bačene na programerski kurs, naslov koji čak ni mongoloidni švedski YouTube recenzenti neće uzeti pod svoje, a oni su uglavnom ciljna publika ovakvih gluposti. Vrhunac priče o medveđem simulatoru bio je trenutak kada se autor igre, iznenađen i uvređen lošim prijemom kod publike, grdno naljutio te obustavio dalji rad na projektu i rešio da se povuče sa scene, mada je takođe trebalo da učini uslugu čovečanstvu i obustavi aktivnost udisanja vazduha. Surovo? Nikako, kada se zna da je prethodno obrlatio Kickstarter ovce i zgrnuo sto hiljada dolara za razvoj ovog abortusa. Ako neko ne ume – neka ne gura nos tamo gde mu nije mesto, što je životna istina savršeno prikazana u besmrtnim stihovima Lepe Lukić: „Srce je moje violina, što je diraš kad ne znaš da sviraš”. Dijabolični trijumvirat Unity – Kickstarter – Steam Greenlight treba zakonom zabraniti, a nama bi bolje bilo da smo ovu stranicu iskoristili za ukrštene reči ili reklamu za ajvar. Od uredničkog kolegijuma zahtevam odštetu i plaćene troškove malterisanja ulubljenja u zidu nastale usled učestalih i silovitih udaraca čeonim predelom glave.

Jan ČMELIK