Poslednji krik posustalog MMORPG sveta, Čarna pustinja, je sandbox igra razvijana tri godine i već je izvesno vreme prisutna na japanskom, ruskom i korejskom tržištu (odakle i vodi poreklo) gde se nudi po free2play principu. Na područjima Severne Amerike i Evrope startovala je početkom marta uz buy2play model (plaća se samo igra, odnosno stvaranje i aktivacija naloga, bez mesečne pretplate). Pošto je saradnicima „SK” klinički amputiran hajp, vreme je da pristupimo objektivnoj analizi igre koja je najavljena kao alfa i omega, ubica svih etabliranih MMO naslova, nešto najbolje što je svet zadesilo posle pronalaska vinjaka.

Navikli smo da MMO podrazumeva kreativnost pri stvaranju imena lika, ali pored toga Black Desert zahteva i unos porodičnog imena koje dele svi likovi na jednom nalogu pri čemu je dozvoljen set karaktera ograničen, a i velika je šansa da je željeno ime već zauzeto. Primera radi, svoju čarobnicu sam uspeo da krstim tek iz dvadesetog puta, a bezuspešno sam pokušavao čak i sa suludim kombinacijama za koje sam bio ubeđen da nikome nisu pale na pamet. Autori igre pribegli su staromodnom pristupu klasne segregacije, pa je pol striktno vezan za izabranu klasu. Njih ima osam i zbog ograničenog prostora bilo bi izlišno predstavljati u detalje svaku ponaosob, pa je dovoljno reći da su ravnomerno raspoređene u one za blisku borbu, ranged profesije, suvi DPS, tenkove i hibride pa će svako naći odgovarajuću klasu prema svom stilu igranja.

Prvo sa čime se igrač susreće je ekran za podešavanje fizičkog izgleda lika koji je verovatno najobimniji u svetu igara i ide toliko daleko da je moguće čak i podešavanje dužine i smera pramenova kose (ne brinite, tu je i detaljno cinculiranje „plućne zapremine”, u skladu sa azijskom MMO tradicijom). Nakon uspešnog kreiranja rugobe koja će biti vaš avatar, pred vama će se pružiti nepregledna open world mapa. Da nije krupnih nedostataka o kojima će biti reči kasnije, Black Desert bi bio raj za PvE igrače. Gotovo bilo koja aktivnost koju smislite je izvodljiva – od pecanja, cepanja drva, ukrštanja konja, obrađivanja zemlje pa do pravog cenjkanja sa trgovcima, a ništa vas ne sprečava da na ragu zakačite zaprežna kola i krenete na farming turneju. Takođe, možete da zakupite kuću u nekom od gradova i u nju smestite prethodno angažovane radnike koje dalje usmeravate na prigradska čvorišta gde okopavaju bašču i gaje stoku (samo pazite da ih grieferi usput ne presretnu), da biste potom prevezli gotovu robu u susedna naselja i prodali je po višoj ceni, mada je taj proces sporiji ako ne posedujete konja jer u tom slučaju teret nosite na sopstvenoj grbači. Za razliku od većine igara iz žanra, teleportovanje je u BDO nepostojeći pojam, već se između punktova putuje isključivo konjem, čamcem ili peške što ne bi smetalo da okruženje Black Deserta ne čine jednolične šume i poljane. Istraživanje neke oblasti jeste zanimljivo, ali ne i prolazak kroz istu zonu stoti put za redom uz poduže čekanje. Zbog toga je nabavka mounta prioritet, a kroćenje konjčeta vrši se pomoću lasoa i unapred „skraftane” kocke šećera. Kao što je već rečeno, putovanje ume da se oduži pa se i konj zamori i tada je potrebno pomaziti ga i nakljukati šargarepom (bez šale) što je, nažalost, prizor koji ćete najčešće gledati u ovoj igri.

Ako se Black Desert ni po čemu drugom posebno ne ističe, borbeni sistem je neosporno karakteristika koja ga definiše. Za razliku od sličnih igara ne postoji „zaključavanje” mete, potezi se vezuju u komboe i sve deluje kao mešavina Devil May Cry i modernih Batman igara što ovom naslovu daje više akcionu nego taktičku notu i predstavlja pravo osveženje. Još jedno skretanje u akcionu stranu je i uvođenje jednostavnih parkour elemenata za veranje po zgradama u Assassin’s Creed maniru. Čudna je odluka da gotovo nijedan quest ne nagrađuje iskustvom, nego u tu svrhu služi arhaični sistem prebijanja mobova do iznemoglosti. Postoje određene zone gde protivnici mogu da se nanižu „u vozić” i efikasno eliminišu AoE potezima, ali ne očekujte da ste jedini igrač kome je u datom trenutku palo na pamet da na takav način dođe do iskustva, pa ćete biti primorani da se otimate sa ostalim prisutnim igračima. Naravno, nisu oni krivi za takvu situaciju već razvojni tim koji se opredelio za neproduktivnu i zastarelu mehaniku namicanja expa.

Uzevši u obzir činjenicu da se radi o naslovu AAA kategorije, kvalitativni nivo prevoda je katastrofalan, a utisak dodatno srozava glasovna pratnja likova koji izgovaraju sve, samo ne ono što piše na ekranu. Voiceover je tragikomičan i gotovo svi likovi zvuče kao da imaju probleme sa želudačnom kiselinom. Neko od odgovornih je morao da podesi limit istovremeno aktivnih izvora zvuka, jer kada se nađete u gradu i svi prisutni NPC karakteri počnu da se deru uglas, pa im se još pridruži i milijardu nasumičnih zvučnih efekata, poludi čovek. Mapa je trodimenzionalna i nepregledna, načičkana ikonama među kojima je teško naći ono što vam treba, a slično važi i za glavni ekran prenatrpan uglavnom nepotrebnim informacijama koje odvraćaju pažnju. Stiče se utisak da su autori kompletan sadržaj grafičke kante prosuli na izgled likova koji su vanserijski detaljni, dok je okruženje tek prosečno. S druge strane, animacija likova, pogotovo tokom borbe, deluje hiperrealno, što važi i za atmosferske efekte i dinamičku smenu dana i noći – neopisiv je osećaj kada u cik zore prolazite kroz šumarak u podnožju neke od planina Black Deserta dok vam se kapi kiše skupljaju na oklopu. Međutim, napredni grafički efekti nisu dovoljni da bi igra bila dopadljiva, već je potreban jedinstven i prepoznatljiv vizuelni identitet, a Black Desert očigledno pati od nedostatka poslednjeg.

Dok je izgled igre možda i subjektivna kategorija, niko ne može da ospori da Black Desert ipak ne opravdava visoke hardverske prohteve. Za komotno igranje blizu granice od 60 frejmova u sekundi pri 1080p rezoluciji potrebna je znatno jača konfiguracija od one koja se navodi, a nema te kompjuterske zveri koja će vas spasiti od stalnog pop-upa tekstura i objekata, kao ni od lošeg pathfindinga koji često zahteva ručnu korekciju jer se likovi zaglavljuju u preprekama koje bi lagano mogli da zaobiđu. Još jedna MMO relikvija je i učestalo, gotovo svakodnevno gašenje servera na bar pet sati zbog održavanja.

Gotovo svaka izvršena radnja, izuzev borbe, troši energiju, pa čak i ćaskanje na svima dostupnom chatu što bi trebalo da spreči spam i reklamiranje ilegalnih prodavaca valute, mada se pokazalo kao bezuspešno u praksi. Energetski poeni se regenerišu po jedan na tri minuta, a ako vam se ne čeka, moraćete da zavučete ruku u novčanik. Previše stvari vezano je za cash shop u kome se nude predmeti i ostale pogodnosti za pravi novac. Na primer, kostimi koji ne menjaju samo izgled lika (što je prihvatljivo) već daju i bonuse za vitalne statistike (apsolutno neprihvatljivo) koštaju tridesetak evra po setu. Funkcija za automatsko skupljanje loota koštaće vas deset evra, a predmet koji momentalno oživljava vašeg heroja i upotrebljiv je čak i u PvP-u staje pedeset evrocenti. Svaki MMO naslov koji za pravi keš nudi predmete čija upotreba daje bilo kakve bonuse osim estetskih automatski gazi u mutne pay2win vode i tu će igrači sa debelim bankovnim računom uvek biti u prednosti u odnosu na ostale.

Popularnost jedne MMORPG igre u velikoj meri zavisi od pristupačnosti: u Black Desertu je barijera sazdana od džungle sistema i podsistema postavljena prilično visoko i izvesno je da će odbiti većinu igrača. Naravno, za sve postoje vodiči i tutorijali na „nezavisnim” sajtovima, ali bi bilo neuporedivo bolje da je sve to intuitivnije sređeno i predočeno unutar same igre jer ovako kakvo je, sa nejasnim uzročno-posledičnim vezama srodnih elemenata, nikako nije user-friendly. Igra kao da se trudi da vas saplete na svakom ćošku i po kompleksnosti predstavlja Eve Online među fantazijskim MMORPG naslovima, ali ne na dobar način. Pored pomenutih mana, valja još skrenuti pažnju na „genijalnu” odluku da PvP, kao jedan od osnovnih modova svake MMO igre, bude zaključan do 45. nivoa koji se dostiže pomenutim besomučnim grindom PvE elemenata, kao i nedostatak instanci i smislenog endgame sadržaja. Čak i novac koji nosite sa sobom ima težinu, pa je problem kada ponesete par hiljada srebrnjaka, ali ne i kada inventar napunite sa petsto metalnih šlemova. Nejasno je zbog čega je neko pomislio da je pametan potez ovo vozdizanje posmrtnih ostataka azijskog MMO pakla za koje smo se nadali da su izdahnuli tokom poslednjih desetak godina. Pojedine inovacije jesu interesantne, ali su autori morali da se ugledaju na moderne MMO predstavnike, umesto da izmišljaju toplu vodu u kojoj će većina igrača da se udavi i batali igru. Ako ništa drugo, Black Desert je sasvim sigurno najlepša simulacija maženja konja na svetu.

Jan ČMELIK