Kada su u pitanju igre Terija Kavanoa, uvek su na stolu dve solucije. Ili ćete se toliko navući na gameplay i potpuno zapostaviti društveni život ili ćete posle samo nekoliko minuta odustati od svega. Čovek koji nam je, između ostalog, podario VVVVVV i Don’t Look Back poznat je po tome što voli da koketira sa retro sastojcima i pri tome se uopšte ne libi da pred igrača stavi enormno teške zadatke. Spoj 8-bitne grafike i ludačke težine zapravo je logičan, pa ako niste navikli na ovakvu sinergiju, nećete imati priliku da saznate zbog čega se diže frka.

Super Hexagon ni milimetar ne odstupa od ustanovljenog šablona. U pitanju je akciono-logička igra jednostavne ideje i još jednostavnijeg izvođenja. Upravljate trouglićem, koji howeruje iznad rotirajućeg šestougaonika lociranog u samom centru ekrana. Pri tome, svaka strana „emituje” polje koje se smanjuje kako se približava centru. Poljima se kreću linije koje ako vas dodirnu automatski proizvode ispisivanje poruke Game Over na ekranu. Vaš cilj je da pronađete prolaz između linija, i to tako što ćete kursorske strelice koristiti za pomeranje trouglića levo-desno. U početku se brzina kretanja i pattern linija menja svakih deset sekundi, da bi se limit vremenom povećavao na 30 i ultimativnih 60 sekundi. Akcija teče non-stop, a igra vas ne nagrađuje power-upovima i sličnim pomagalima. Na raspolaganju su samo percepcija, brzi refleksi i sreća.

Šta reći za igru kojoj je podrazumevani nivo težine Hard? Ne sviđa vam se? Nema problema, možete da se switchujete na Harder ili Harderst! Super Hexagon je toliko težak da ćete posle nekoliko minuta igranja čupati kosu s glave i češati se tamo gde vas ne svrbi. Osim, naravno, ukoliko ne posedujete gorenavedene tri osobine. Obični smrtnici će biti zadovoljni ako iz prve prežive pet sekundi, a svaka sledeća sekunda doneće oduševljenje kao po završavanju nekog modernog AAA naslova. Uopšte se ne šalimo, sa Terijevim igrama nema cile-mile.

Tehničke karakteristike su na nivou očekivanog. Umesto kvaziniske rezolucije i kockastih sprajtova, ovog puta oblandu čini jednostavna vektorska grafika. Poligonima se, doduše, povremeno menja boja (baš kao da se igrate na C64 ili „dugi”), ali to je sve što možete da očekujete. Muzika je posebna priča. Ne znamo da li ste čuli za Chipzel, umetnicu poreklom iz Severne Irske, koja, sort of, numere pravi koristeći Nintendov Gameboy (tzv. Chiptune Soundtrackove)? Opčinjenost 8-bitnim zvukom ova devojka pretvara u energičan ritam i note, na kojima bi joj pozavideli i najpoznatiji autori muzičkih pratnji iz demoa na „debeljku”.

Konačno, da li vredi dati tri dolara i jednim udarcem ubiti dve muve? Kako? Za male pare možete da isprobate kako radi PayPal Srbija i u isto vreme dobijete fantastičnu igru. Samo, nemojte nas posle da optužujete da smo vas „nasankali” – igra je über teška i preporučujemo je onima koji u tome vide izvor inspiracije, a ne frustracije.

Vladimir PISODOROV