 Metro: Last Light |
Fascinacija umetnika iz bivšeg SSSR-a fatalističkim motivima radioaktivne apokalipse je sasvim razumljiva, i ne spada u onaj volšebni registar slovenske duše koji ostatak sveta nije u stanju da razume. Da nije bilo černobilske nuklearne katastrofe, ne bi bilo ni S.T.A.L.K.E.R.-a ni Metroa, što bi kulturnu mapu planete učinilo znato siromašnijom. Živela radijacija? Živeli niski standardi bezbednosti atomskih centrala? Živeo socijalistički nemar i javašluk? Moguće da je još rano za ovakvu vrstu entuzijazma...| Crtanje ljudskih sudbina u gusto nabijenim podzemnim zajednicama ubedljivo je najbolji segment igre. |
Metro: Last Light je neposredni nastavak Metroa 2033, igre nastale po romanu mladog ruskog pisca Dimitrija Gluhovskog. Last Light nema gotovo nikakve veze s njenim literarnim sledbenikom („Metro 2034”), već je originalna fikcija koju će Gluhovski objaviti kao „Metro 2035”. Među nama rečeno, kvalitet izvornog pisanog materijala pomalo je diskutabilan i ne odskače previše od nivoa dostignutog u ex-Yu SF romanima „Roto X-100” („Rat za Andromedu 17” by Dušan Belča a.k.a. Ch.A.Bell), ali u slučaju igara tako nešto znatno teže se vidi. Nastavak sage o preživelim stanovnicima Moskve koji su spas od nuklearnog holokausta potražili u podzemnoj železnici polazi od pretpostavke da ste u finalu Metroa 2033 projektilima uništili botaničku baštu i eliminisali rasu Dark One mutanata. Da sve ne bude u redu kao u postnuklearnom Beču, pobrinuo se vaš stari poznanik Kan, koji je locirao jednog preživelog Darka i zapenio kako bi s njim trebalo stupiti u kontakt, a ne ubiti ga. Komanda Sparte, grada-države čija je ideologija Red sa velikim R, pristalica je opcije B i nalaže mladom Artjomu da završi posao...| Iznenađujuće dobar šuter, sa nekoliko unikatnih momenata koji ga čine drugačijim od svega ostalog na tržištu. |
Kao i u prethodnoj igri, i ovde se operiše motivima ljudskog i natprirodnog zla. Prvo je oličeno u frakcijama, zapravo stanicama-državama koje su se formirale u mreži metroa: neonacisti, komunisti i drugi ekstremisti bore se za preimućstvo i jedni protiv drugih, dok nadnaravne sile i mutanti duvaju u svoju tikvu. Metro: Last Light manje je uvrnuta igra od prethodne, u kojoj su tripovi glavnog junaka, Dark One simbolika i balansiranje na granici ludila učinili zaplet prilično nejasnim. Last Light je mnogo „holivudskija” igra od prethodne, sa „strimlajnovanim” zapletom u čije je objašnjavanje uloženo znatno više truda, što se ipak pokazalo nedovoljnim. Značaj Dark rase i finih tačaka spajanja njihovog lorea s naracijom Metroa delimično je izgubljen u prevodu. Ovo ne treba shvatiti kao kritiku, već kao puku opasku i opservaciju. U stvaranje atmosfere i vajanje svake pojedinačne scene uložen je bezmalo isti trud kao i u slučaju BioShock igara. Crtanje ljudskih sudbina u gusto nabijenim podzemnim zajednicama ubedljivo je najbolji segment igre: tona dijaloga, monologa, tirada, perfektno modeliranih aktivnosti pa čak i jedan kompletan kabaretski šou strpljivim i radoznalim igračima trostruko će produžiti trajanje igre. Ovo je naslov koji se jede polako, kao egzotična čokolada koju vam je 1981. godine donela tetka iz inostranstva i koju je glupo progutati u dva zalogaja kao „Najlepše želje”.| Nema multiplayera, što je prilično otežavajuća okolnost za linearnu pucačinu koja traje dan. |
Kakav je Metro: LL kao šuter? Iznenađujuće dobar, s nekoliko unikatnih momenata koji ga čine drugačijim od svega ostalog na tržištu. Ljudski protivnici imaju značajno unapređeni AI, borbene zone mnogo su prostranije, tako da stealth pristup ima mnogo više smisla. Mogućnost detaljne kastomizacije oružja i efekti koje ćete imati od modifikovanih pucaljki u kontekstu konstantnog kuburenja s municijom igri daju buke dobrog survival horora. Metro: Last Light nije igra koja vam titra resicu na uvetu i trudi se da vas zadovolji bez mnogo napora: čak i na normalnom nivou težine, ovde ćete osetiti slasti patnje. Od probijanja kroz gustu paučinu s upaljačem u jednoj i puškom u drugoj ruci, teranja paukova svetlom i bauljanja kroz napuštene linije podzemne železnice strašnije su samo avanture na zagađenoj površini gde postoji konstantna opasnost od gušenja ukoliko ostanete bez filtera za gas masku. Nema igre koja ruinu i teskobu predstavljaju na tako upečatljiv način kao Metro: Last Light, i u tome leži osnovna vrednost igre. Igra ima skriveni moralni sistem i dva različita kraja (dobar i loš) koji zavise od nekoliko bitnih odluka koje ste doneli u toku igre. Za igrače koji se smeju u lice opasnosti tu je i mod Ranger (kupuje se kao DLC), koji nudi hard-core iskustvo bez HUD-a, sa mnogo opasnijim protivnicima i znatno manje municije. U Poslednjem svetlu nema multiplayera, što je prilično otežavajuća okolnost za linearnu pucačinu koja traje dan. Grubo upoređen sa S.T.A.L.K.E.R. franšizom, Metro nudi dosta manje za uloženi novac, jer S.T.A.L.K.E.R., osim predivne nelinearnosti i ogromne replay vrednosti nudi i (kakvo-takvo) multikorisničko napucavanje. Kupiti Metro: Last Light ili uložiti u „Adidas” patike iz prošle sezone, a igru ukrasti s neta, jer ionako nema motivacije za originalom? Ovu dilemu koja zapravo i nije dilema, pored bednih balkanskih imaće i bogati zapadni igrači. Studio u siromašnoj zemlji, koji je zamalo potonuo zajedno sa THQ-om, morao bi ozbiljno da razmisli o efikasnijim metodama za privlačenje mogućih kupaca. Miodrag KUZMANOVIĆ | | |
