Kada ekstreman broj ljudi oseća naklonost ka nekom fiktivnom univerzumu, kao što je slučaj sa svemirom koji nam se dočarava kroz sve što na sebi ima etiketu „Star Trek”, jasno je da postoje oscilacije u percepciji. Jasno je da svi milioni fanova ne doživljavaju sve na isti način. Jasno je da osobe koje imaju opširno znanje o 47 godina serija, filmova, knjiga, stripova i igara gledaju na svaki novi delić „Treka” na drugačiji način od nekoga ko je od svega toga video samo prvi film Dž. Dž. Abramsa pre četiri godine. Ipak, oko nekih stvari postoji konsenzus svih grupa fanova. Nešto je svima jasno i iz svemirskog broda kao da je na dlanu – igra Star Trek iz Digital Extremesa je neopevano đubre.

Autor ovih redova je fan „Star Treka” kome je jasno da svaki deo naše omiljene franšize ima i svojih loših strana, ali ako se okrenemo onim dobrima, kojih često ima više, uvek ćemo moći lepo da se zabavimo. Dizajneri igre Star Trek su na neki fantastičan način uspeli da smućkaju mešavinu polurazrađenih ideja, generičke priče, repetitivne mehanike, diskutabilnih modela i tekstura, tragične animacije i nebrojenih bagova. U takvom metežu svaki detalj koji uspe da vam izmami osmeh zdrobljen je pod težinom nesnosnih gluposti.

Da krenemo od priče za koju su odgovorni Mariana Kravcik (God of War) kao i scenaristi poslednja dva „Star Trek” filma, Aleks Kurcman i Roberto Orsi. Sve se navodno odvija između dva filma Dž. Dž. Abramsa, mada to zapravo nije ni bitno jer sve što se desi u igri nema veze s filmom „Into Darkness”. Sve počinje nesrećom na energetskoj stanici koja napaja Novi Vulkan. Odjednom se pojavljuju Gorni, koji u Abramsovoj stvarnosti obuhvataju nekoliko različitih rasa velociraptora iz druge dimenzije(?). Kada Gorni ukradu srce projekta za formiranje Novog Vulkana, uređaj Helios, na Kirku i posadi „Enterprajza” je da ih spreče da upotrebe ovaj uređaj i zagospodare celom galaksijom.

Sem što je bolno generička, priča je zastrašujuće linearna. Okosnica franšize je istraživanje, otkrivanje i neverovatna sloboda svemirskih prostranstava. Igra Star Trek je, s druge strane, jednostavan, loše renderovan, interaktivni film gde se istraživanje svodi na klik trikorderom na stvari pored kojih prolazite, a sva komunikacija sa potencijalnim protivnicima svodi se na usmeravanje vašeg omiljenog energetskog oružja. Kada se doda nečija genijalna ideja da vam prepusti kontrolu nad „Enterprajzom” u vidu on-rails shootera gde je defanzivni manevar paljenje i gašenje štitova, dolazi se do neizbežne činjenice da je ovu igru pravio neko ko, u najboljem slučaju, površno razume „Star Trek”.

Najveći deo igračke mehanike je pucačina u trećem licu zasnovana na traženju zaklona. Ironično, zaklon je mahom nepotreban. Fejzer podešen na stun, pritrčavanje i onesvešćivanje trenutno eliminiše čak i protivnika za kog vam je konvencionalnim metodama potrebno višeminutno prepucavanje. Tu su i mini-logičke igre i rudimentarni platformski segmenti, ali sve ovo je krajnje neizazovno. Zapravo, izazov izvire sasvim sa druge strane – iz činjenice da je ovo teoretski timska igra gde Kirk i Spok većinu problema rešavaju zajedno. Tako su nam opcije ili kooperativni multiplejer (koji je postao moguć tek nakon peča) ili da vašeg kompanjona vodi veštačka neinteligencija. Razlike između Kirka i Spoka su mahom kozmetičke prirode i bez obzira na to koga vodite, onaj kojim upravlja kompjuter neprestano će da se gubi i gine.

Kozmetika je preko potrebna svim likovima u igri. Svi modeli su virtuelne kopije osnovne glumačke postave iz novih filmova. Problem je što modeli odstupaju od predloška tačno toliko da vas to blago iritira. Izuzetak je Uhura čiji model može da liči na Zoi Saldanu samo teškom rasisti. Sem toga, svi likovi imaju dobro poznate „mrtve oči” koje smo tokom poslednjih nekoliko godina na sreću počeli da zaboravljamo, ali neko iz Digital Extremesa rešio je da je ova igra pravo mesto za implementaciju te zastarele mane.

Ipak, najgora u celoj priči je animacija, sa čudnim krivljenjem vratova i rastezanjem lica prilikom govora. Džaba su se producenti trudili da dozovu i plate sve originalne glumce da snime svoje dijaloge ako prilikom izgovora tih replika igrači razmišljaju o tome koje vanzemaljsko nervno-mišićno oboljenje je napalo lica naših omiljenih likova.

Dodatna uvreda pomenutim likovima je njihovo držanje. „Star Trek” je definisao ispršene likove, prave kao fejzerski zrak. Da li zato što su scenarijom definisani kao uštogljeni (Spok i Data) ili zato što uvlače stomak (Kirk i Rajker), svima nam je u svest urezana ideja o tome kako oficiri Federacije stoje i kako se kreću. Kada vidite likove iz ove igre u stavu „neuhranjeni rahitičar koji je napunio pantalone” nećete znati da li da se smejete ili da briznete u plač.

Star Trek odiše nedovršenošću. Postoje samo dva razloga zašto je ova igra upravo sada puštena u javnost, a za oba su odgovorni odvratni ljudi koji samo gledaju u bankovne račune, a nemaju veze s kreativnim procesom. Prvi je, naravno, da se iskoristi neverovatni hype oko izlaska filma „Into Darkness”. Drugi razlog je totalni bezobrazluk pomenutih osoba koje su u prodaju pustile naslov mesecima udaljen od gotovog oblika. So na ranu dodatno utrljava sramota da se ova igra zove „klot” Star Trek. Bez podnaslova, bez objašnjenja ili amandmana. Ako je ovo „Star Trek” onda mi više ne želimo da budemo njegovi fanovi. Zbog ove igre svaki ljubitelj „Treka” oseća iskonsku potrebu da se zapita: „Zašto?” Zašto smo od zlatnog doba ove franšize iz sredine devedesetih godina spali na ovo? Na filmove koji, iako zabavni, efektivno nisu „Star Trek” i na kvazi-igre čije je dodatno mrcvarenje već izvitoperenog kanona kažnjivo po svim zakonima i konvencijama? Ako ste mazohista, probajte da provedete uz „igru” Star Trek 7-8 sati koliko je potrebno da je završite. U bilo kom drugom slučaju, ovo zaslužuje samo zaborav i prezir. Realnoj oceni igre dodat je po poen za svaku godinu postojanja „Star Treka”, iz poštovanja.

Dragan KOSOVAC