Čitave četiri godine od premijere unikatne simulacije pesničenja iz čileanskog ACE Teama, svi ljubitelji bizarnog sveta Zenozoika i glavnog protagoniste Gata konačno su dočekali da dožive dalje odmotavanje (i dodatno zamotavanje) uvrnutih događaja koje je teško opisati rečima.

Neuhvatljiva priča Zeno Clash dvojke u potpunosti je u skladu s prvim delom, i ponovo je rezultat nerazrađenih snova koje su autori imali nakon intenzivne konzumacije gljiva sa čileanskih planina. Iako je naš junak Get na kraju, odnosno početku, predhodne igre uspeo da ubije svog lažnog hermafroditnog roditelja i staratelja, ispostavilo se da Majko-Otac nije mrtav/a, već da je zarobljen/a u tamnicama Halstedoma od strane tajanstvenog stranca iz prve igre, Golema Kaks-Teksa. Zahvaljujući Teksovoj sposobnosti da bol koji mu je nanesen preslika na sve ostale stanovnike Zenozoika, zbog čega niko ne može da se suprotstavi njegovom tajanstvenom planu, Gat zaljučuje da motivi dotičnog i nisu baš najčistiji, i uz pomoć sestre Rimate odlučuje da oslobodi Majko-Oca i ponovo prepešači kontinent u potrazi za odgovorima i motivima nezgodnog Golema.

Bizarna okruženja i morbidni antropomorfni životinjski protivnici, sa izraženim bestijalnim karakteristikama po licu i telu, ponovo su tu da Zeno Clashu daju karakterističan i lako prepoznatljiv pečat, ali i da u isto vreme zbune kako novopridošle igrače, tako i veterane prvog dela. Osnovu igre ponovo čini besomučno pesničenje sa menažerijom Zenozoika koja pati od viška kreativnosti u izgledu, trčanje do quest-markera koji označavaju nastavak progresa u priči, i buljuke sinematika koji su tu da dodatno razjasne i u isto vreme zapetljaju celokupnu gungulu. Kao i ranije, batinanje protivnika vrši se mashovanjem levog i desnog tastera miša, kao i uz nekoliko kombo udaraca i poteza koje je potrebno izvesti na pravilan način (ili u pravom trenutku) za nanošenje veće štete. Sporadično „vatreno” naoružanje, iako prilično razorno, podložno je brzometnom trošenju primitivne municije i ubačeno je tek da bi donelo preko potreban predah od konstantnog batinanja. Isto važi i za priručna oružja (maljevi, varijacije sekira i slično), koja nanose velika oštećenja, ali se i brzo troše.

Novine koje Zeno Clash 2 donosi suštinski ne menjaju ništa, i tek su blago unapređenje bolno jednostavnog dizajna obe igre. Misione zone sada su znatno šire i nelinearnije, i često su povezane ili se granaju ka manjim nivoima, uz mogućnost slobodne tranzicije između njih. Za razliku od pre, često nije potrebno isprebijati sve nevaljalce koji se nađu na putu (moguće je protrčati slalom između njih, i napustiti trenutnu lokaciju), osim kada to nije uslovljeno progresom glavne radnje.

Ubačeni su i prijateljski NPC-ovi i povremeni sporedni questovi, koji, međutim, ne donose bogzna kakve nagrade ili motivaciju za izvršavanje. Isto važi i za pomenute otvorene mape po kojima ćete uglavnom jurcati bezglavo, bez prave satisfakcije prilikom eventualnog jalovog istraživanja i zavirivanja u svaki kutak (osim prikupljanja municije, oružja ili nekoliko baznih predmeta). Tu je i jednostavno drvo veština i apgrejda, mogućnost regrutovanja saveznika koji će vas pratiti u borbi (bez taktičkog upliva s vaše strane i bitne upotrebljivosti, osim skretanja pažnje protivničkih napada sa glavnog junaka), kao i uvođenje dve nove i zanimljive sposobnosti. Jedna omogućava linkovanje protivnika, kako bi uzajamno trpeli oštećenja bez obzira na to koga mlatite, a druga, kroz posebno sokoćalo, crpi energiju sunca ili meseca (koje morate fizički naći na nebu) i nanosi odgovarajuće magijske napade na terenu.

Sve ostalo je poznato i tek minimalno doterano: neprijatelje ćete ponekad promašivati iz nemogućih uglova, auto-aim sistem nanosi više štete nego koristi (jer vam stalno koriguje kretanje, što može da se završi fatalno), a broj protivnika koji će vas spopadati u jednom trenutku i dalje deluje preterano, i svodi celu stvar na golu tučnjavu koja na duže staze brzo zamara i ne zasićuje na pravi način.

Tehnički salto mortale koji je usledio posle prelaska sa predivnog, pastelno-detaljnog Source enginea iz prvog dela na kruću i budžetniju verziju motora Unreal trojke, više ne izaziva uzdahe sporadičnog oduševljenja koji su bili očekivani. Lokacije su prenatrpane uvrnutim i nabacanim prizorima, konstrukcijama i protivnicima, uz ukočeniju animaciju, naročito prilikom sinematika u kojima dolazi do izražaja nemušta gestikulacija lica (opet u oštrom kontrastu u odnosu na ono što smo imali prilike da vidimo u predhodnoj igri).

Ništa bolje ne može da se kaže ni za zvučnu obradu, kako po pitanju generalno katastrofalnih glasovnih „talenata” (njihovo naporno cičanje i skičanje kako bi bili „u liku” traumiraće i najtvrđe igrače), tako i zbog problematičnog audio-dizajna (prenaglašeni ili suviše utuljeni zvuci i muzika koji izbijaju iz Zeno Clasha 2 deluju kao poslednji trzaji umiruće zvučne kartice u kućištu).

Previše konfuzna priča, ubitačno jednostavan tabadžijski gameplay i maštovito-psihodelično okruženje koje i ovde deluje poput napuštenih kulisa neke kompleksne Mystolike avanture, predstavljaju tačno ono što autori igre pretpostavljaju da bi igrači prvog dela očekivali od ne preterano ambicioznog nastavka. Ako vas prethodna igra nije zasitila, Zeno Clash 2 je solidan izbor za sve vaše virtuelne bokserske potrebe u ovom trenutku, uz zahvalno ubacivanje co-op igranja s drugim igračima preko interneta.

Aleksandar DINIĆ