Ako je i bilo neke sumnje po pitanju izvikanog prethodnika, Resident Evil 6 otklanja bilo kakvu nedoumicu što se tiče nivoa gubitka identiteta ove nekada kultne sage. Tiha, kamerna i napeto-preživljavačka zombi apokalipsa, krcata maštovitim i zaguljenim zagonetkama, uz vešto skrojene i isprepletane odiseje glavnih protagonista, metastazirala je u visokooktansku „ni h od horora” akcionu prezašećerenu limunadu. Ona spaja najgore od Majkla Beja i najbolje od „Moćnih rendžera”, istovremeno, ironično, savršeno rezonirajući sa stupidnim „Pritajeno zlo” filmovima, koji su otpisivani kao treš još od premijere prvog dela. Zbog toga je ovaj serijal odličan primer „kvake 22” u svetu video igara - progresivna mutacija u furioznu akcionu kašu namenjenu konzolaškoj sceni, koja je fokusirana na takav tip igara, dok je, paradoksalno, prvi Resident Evil stekao svoj status kultne igre najviše zahvaljujući konzolama.

Pre nabrajanja ostalih kljakavo odrađenih elemenata igre, zaista se postavlja pitanje kome je tačno namenjen novi Resident Evil? Igra uporno želi da bude shvaćena dramatično i ozbiljno, upinjući se u isto vreme da bude badass i kul, a da vas zatim iza ćoška dočeka scenama nalik onoj u kojoj vas napucava istočnoevropski behemot naoružan miniganom većim od njega samog, dok se veselo keša i skakuće s helikoptera na helikopter... Da i ne pričamo o junacima koji izvode akrobacije i nemoguće fizičke pokrete, koje bi i Neo iz „Matrixa” ispratio sa „vouuu!”, dok su im specijalitet raznorazni kečerski zahvati nad musavim zombijima i ostatkom bulumente, koja će vam se bacati pod noge. Na momente kao da gledate/igrate interaktivnu epizodu „Robot Chickena”...

Konfuzno sklepana i neuhvatljiva priča, koja je čvrsto rešena da na jednom mestu okupi i znane i neznane, standardno neupokojive pozitivce i negativce (i kamaru podjednako neinteresantnih pridošlica), podeljena je u tri + jednu kampanju, u kojoj ćete voditi po jedan dinamični duo (osim u pomenutom bonus scenariju, u kojem vas čeka bombastično najavljivani lik „iznenađenja”). Igra ima jednostavan i funkcionalan drop-in sistem, koji omogućava drugim igračima sa internetu da vam se pridruže u bilo kom trenutku u ulozi pratećeg lika ili, što je zanimljivije, da preuzmu ulogu nekog od mobova i protivnika i pomrse račune dobricama koji pokušavaju da kompletiraju tekući nivo. Bez obzira na odabrani dvojac koji ćete voditi, na praktično svim nivoima sledi superlinearno probijanje od početka do izlaza, neizmenično smenjivanje povremeno interesantnih lokaliteta sa generičnim i dosadnim hodnicima, uz gomilu obaveznih boss susreta na kraju.

Osećaj prilikom napucavanja je relativno pristojan, ali celoj stvari ne pomaže preterano razigrana kamera, kao ni retardirano odrađena borba oružjem za blisku brobu. Famozna mogućnost kretanja i pucanja u isto vreme, koju autori fanatično guraju u prvi plan, efektno je anulirana činjenicom da su likovi užasno tromi i nepomični kada treba da nekoga odalamite priručnim ili drugim nevatrenim naoružanjem (dovoljno je da se protivnik odmakne korak ili dva, terajući vas da stalno korigujete svoje jalove pokušaje da ga dokačite). Dodatnu frustraciju stvaraju prečeste situacije u kojima ćete biti privremeno patosirani, što zahteva oživljavanje od strane saborca, samo da biste ponovo popili metak ili udarac protivnika, koji imaju dovoljno vremena da ponovo zauzmu napadački položaj. Komični dodatak su i scene u kojima vas neprijatelji u sekundi opkoljavaju sa svih strana, usled čega nastaju frka i gungula, kada se ne zna ni ko pije ni ko plaća.

Jedina retka svetla tačka tiče se odlične grafike, ali čak ni to nije izgurano do kraja kako treba. S jedne strane su izvrsna animacija, izgled likova i, naročito, vrlo maštovit dizajn raznoraznih čudovišta i bossova, dok s druge strane dobar utisak na dno vuku gomile smuljanih i siromašnih tekstura, kao i sveopšte sivilo i deficit boja koje ne podižu atmosferu na pravi način. Ono što apsolutno briljira su impresivno urađeni i izrežirani sinematici u engineu igre, bez obzira na površne likove, stupidne dijaloge i celokupnu priču, i predstavljaju najjači motiv za nastavak daljeg igranja (i lamentiranje nad njihovim autorima koji su traćili svoj talenat na ovaj način). Pomenute „Majkl Bej” scene su vulgarno spektakularne, dinamične i na momente zaista ostavljaju bez daha, ali su toliko preterane, nepodesne i predstavljaju takav eksplozivni overload da bi teško funkcionisale i u nekoj čisto akcionoj igri koja se ne pretvara da je nešto što nije.

Ako ste raspoloženi za brzu, neudobnu i nedovoljno smislenu visokobudžetnu pucačinu u trećem licu, novi Resident Evil je pravi izbor. S druge strane, citat Roberta Dauni Džuniora iz „Tropic Thundera” nikad bolje nije pristajao nekoj video igri u skorijem sećanju, i RE6 sjajno ilustruje šta se dešava onda kada se ide „full retard”.

Aleksandar DINIĆ