Za nekoga ko živi u Beogradu i pešači do posla zato što mu se urla od javnog prevoza, igra koja se bavi projektovanjem transportnih mreža u urbanom okruženju ima posebno značenje, otprilike kao simulacija redovne ishrane i odlaska u školu detetu iz ruralne Angole ili pustinje Kalahari. Sreća je tu, samo dva piksela od ukočenih prstiju, tako blizu a tako daleko, topla na prvi pogled, ali na dodir hladna kao BusPlus automat...

Cities in Motion 2 je neposredni nastavak Cities in Motiona, što bi na osnovu broja 2 u naslovu uspeo da provali čak i gradonačelnik Beograda. U odnosu na lepo zamišljeni, ali problematično izvedeni prethodni nastavak, dvojka donosi znatno kompletnije iskustvo, padajući ponovo na ispitu ergonomije i udobnosti. Za čitaoce koji se tek sada uključuju u priču, sledi kraće objašnjenje - u pitanju je upravljačka simulacija, koja se striktno bavi javnim prevozom (autobus, tramvaj, trolejbus, metro i hidrobus). Ovo nije SimCity klon u kojem utičete na sve aspekte urbanog planiranja, već je naslov koji se isključivo fokusira na dizajn i (funkcionalnu i ekonomsku) optimizaciju mreže linija javnog gradskog prevoza. Igra ima potencijal da se svidi svakome ko se kao klinac palio na setove vozića, kao i igraču koga ne zanima virtuelno iznošenje đubreta i planiranje rasporeda vatrogasnih stanica.

Najkrupnija i najinteresantnija novina je „dinamizam” gradova, čija naselja rastu i profilišu se u skladu sa vrstom i kvalitetom saobraćaja u neposrednom okruženju. Masovan i jeftin prevoz stimuliše rast radničkih naselja, a ekskluzivne varijante nalik na luksuzne hidrobuseve i metro pospešuju rast biznis kvartova. Mogućnost za precizno definisanje frekvencije saobraćaja u zavisnosti od doba dana (i drugih faktora) omogućava da eliminišete zastoje, gužve i prazan hod (čime se štedi novac), što će vam i te tako biti bitno ako igrate na višim nivoima težine.

Osnovni problem sa igrom je izrazito nepregledan sistem projektovanja onih linija javnog prevoza koje zahtevaju postavljanje nekakve infrastukture. Trolejbus traži polaganje visokonaponske mreže duž trase, tramvaj i metro postavljanje šina, a jedino autobusi funkcionišu na golom putu, iskajući samo postavljanje stanica duž svake pojedinačne linije. Pogubno loš interfejs za polaganje šina/naponske mreže podrazumeva postavljanje malih celina, koje ćete ručno, bez automatske asistencije, spajati na raskrsnicama. Tu će vam se redovno dešavati da previdite nevidljivu, milimetarsku rupu, koja vam potpuno onemogućava da formirate liniju i pustite je u saobraćaj.

Igri akutno nedostaje precizni 2D projektni režim, u okviru kojeg biste mogli da ucrtavate linije bez bojazni od prekidanja, i da na miru, bez tiranije 3D prikaza, isplanirate optimalnu rutu koja ima početak i kraj. Jedina „pomoć” koju imate na ovom polju tiče se display moda, koji uklanja zgrade, ali ostaje u 3D režimu, sa aktivnim linijama, čiji se prikaz ne može ugasiti, što je čini megakonfuznom i nepreglednom u situacijama kada, recimo, jednu ulicu dele autobus i tramvaj. Naposletku, kao i u prošlom nastavku, svaka izgradnja je trenutna, bez obzira na to da li se radi o postavljanju table BUS ili kopanju metro linije, što mnogo štrči u kontekstu igre koja poseduje precizne module za fluktuiranje finansija u jedinici vremena i baždarenje saobraćaja u minut.

Sledeći problem tiče se fiktivnih, šmekless gradova sa imenima nalik na „North City”, „Eastern City” i „Southern City”. Cities in Motion je inicijalno nudio Amsterdam, Berlin, Helsinki i Beč, da bi kasnije (kroz DLC) dobio i Pariz, London, Njujork, Keln, Minhen i tonu drugih gradova. Ovde je sve apsolutno generičko, barem zasad.

Cities in Motion 2 je igra koja inicijalno košta manje od 20 evra, ali koja će, sudeći prema prethodnom nastavku, imati nekoliko tuceta DLC-a sa gradovima, autobusima i čime sve ne, koristeći isti kvaran sistem „bazičnog seta i boostera”, koji koriste prodavci kartičnih igara i Lego kockica. Ovo bi možda bilo u redu kada bi igra mogla da se igra bez lupe i dve tone strpljenja, ali u svetlu potpunog sumraka ergonomije, njene dobre ideje nisu vredne vremena i dodatnog keša.

Miodrag KUZMANOVIĆ