[Kancelarija CI Gamesa, nedavno]:
„Dupti-dupti-du, odlično je legao ovaj vakuum što su napravile pucačine smeštene u moderna okruženja, sad na miru možemo da skrckamo našu WWII pucaljku, i banemo na velika vrata sa povratkom podžanra koji je....”
*Puf, pant* „Šefe, upravo su stigli izveštaji u vezi novog Wolfensteina, igra ne prolazi baš dobro, predviđaju ponovo pad interesovanja za napucavanja sa Nemcima i..”
„Šajze! Taj Blazkovic uvek sve mora da upropasti! Ništa, pakujte i šaljite na štampu i držite palčeve da će CryEngine odraditi najveći deo posla!”
„Ali šefe, ovo naše još nije gotovo, elemente gameplaya još nismo stigli da razradimo, tugaljiva priča o strahotama rata nam je u rasulu i jedva je povezana sinematicima, linearnost smo još nekako i uspeli da zamaskiramo ogromnim nivoima, ali sve ostalo je puno zjapećih ponora u dizajnu i...”
„Pakujte i šaljite!!”

Navedeni skeč, što bi naš narod rekao „in a nutshell”, opisuje novu uzdanicu na WWII FPS nebu pod nazivom Enemy Front. Ne dajte da vas prevari naizgled privlačna spoljašnost ove rage na samrti. Ispod haube nalazi se standardan bućkuriš poluispečenih ideja koje momentalno počinju da izlaze na nos, čak i ukoliko ste igrali svaku treću pucačinu sa tematikom Drugog svetskog rata u poslednjih desetak godina. Štaviše, da je u pitanju neki jeftiniji grafički engine, igra se ni po čemu ne bi razlikovala od buljuka neinspirativnih ostvarenja sličnog tipa, koje su tu više kao vežba iz programiranja, a manje kao naslovi koji neće brzinski vetriti iz sećanja…

Srceparajuća priča o američkom novinaru koji se zatekao usred sveopšteg nacističkog gaženja Evrope, momenat je (osim grafike) na koji su autori takođe računali prilikom projektovanja uspešne finansijske prođe igre. Osim rekonstrukcije stvarnih borbenih teatara iz vrućih četrdesetih godina minulog veka (Francuska, Norveška i Nemačka, uz poseban osvrt i fokus na partizanski „aprajzing” u Varšavi), ovo je dodatno pojačano neupečatljivim insistiranjem na okupatorskim zločinima nad nedužnim civilnim stanovništvom, i prizorima stradanja koji bi valjda trebali da vas nalože na još žešći odstrel digitalnih Švaba.

U svemu ostalom igra funkcioniše kao i svaka druga bazična WWII pucačina, bez trunke inovativnosti u svim aspektima dizajna. Misije se ređaju linearno, i predstavljaju preplitanje pucačkih sesija po otvorenim bespućima francuskog, norveškog i nemačkog krajolika, odnosno probijanje od ćoška do ćoška u urbanim zonama Varšave. Nivoi se, iako ogromni i sa nekoliko različitih ruta za dolazak do glavnih ciljeva, na kraju ipak svode na prilično usmereno i proračunato kretanje u pravcu u kojem su autori zacrtali, a pojedine delove mapa možete da potpuno zanemarite. Osećaj nepotrebne širine, inače realistično i zanimljivo skrojenih lokacija, dodatno je pojačan odsustvom bilo kakvog interesantnog sadržaja, osim ako u to ne računate razbacane sanduke za instant obnavljanje municije, odnosno skrivene bonus ambleme radi odrađivanja besmislenih ačivmenta. Sekundarni ciljevi i mete takođe ne donose mnogo satisfakcije i tu su čisto kako se sve ne bi svelo na puko krčenje puta ka izlazu iz nivoa.

Borbeni arsenal donekle poštuje narativni tok igre. Uglavnom koristite zaplenjeno nacističko oružje, uz sporadične primerke ruskog naoružanja ili konkretne situacije biranja opreme u zavisnosti od stila koji preferirate. Osećaj napucavanja je nekako mlitav i beživotan. Jedinu satisfakciju donekle pruža snajpersko nadigravanje sa protivnicima, uz realistično ponašanje pušaka („plivanje” nišana, trajektorije metaka koji ne pogađaju uvek tamo gde se nalazi mušica i sl.) kao i ložački momenti sa usporenim snimkom „pozajmljenim” iz serijala Sniper Elite (bez rentgenskog upoznavanja sa anatomijom nesrećnih žrtava, doduše). Sve ostalo je šturo i naporno za korišćenje. Granate i Molotovljevi kokteli se sporo bacaju (nedostaje fluidnost koja krasi, na primer, igre Call of Duty). Posebno živcira skupljanje eksplozivnih naprava i zamena naoružanja, usled slabog odziva komandi. Sledi potreba da se ultraprecizno pozicionirate kako biste dobili prompt da je moguća interakcija kao i nebulozne odluke da funkcije „pick up/open” i „use” ne budu na istom tasteru.

Posebna priča su sami protivnici, koji izgleda mogu da vas nanjuše po indijanskom principu liznutog prsta, jer ako napravite najmanji šum momentalno će da ospu osuti paljbu po vama i krenu da galame. Nakon toga kreće standardna pipirevka sa kuliranjem iza zaklona, sporadičnim tendencijama protivnika da slepo jurnu na vas sa neke strane (ovo su valjda fragmenti flankiranja koji nisu doživeli završnu fazu obrade prilikom rada na igri), uz njihovu ubitačnu preciznost svaki put kada makar malo promolite nos. Sa druge strane, sistem oštećenja je debelo na strani igrača, i igra vam dopušta da upijete priličnu količinu vrelog olova pre nego što pokleknete (čak i na najvišem nivou težine). Mehanika šunjanja je, na žalost, ostala da tavori na developerskom stolu, i bilo kakvo zamaranje sa njom je čisto gubljenje vremena. Moguće je čak i tragikomično nosanje i premeštanje leševa, bez ikakve svrhe i smisla.

Lavovski deo konačne ocene očekivano ide na konto kvaliteta grafičkog prikaza, u kombinaciji sa već pomenutom interesantnom arhitekturom i dizajnom nivoa. Sve pršti od razigranih boja, detalja i živopisnih efekata. Posebno uspeli detalj su realistične animacije umirućih neprijatelja, naročito kada se beživotno skljokaju na neki komad nameštaja u blizini. Sa druge strane, konstantna, prenaglašena i melodramatična muzika je uvek tu da vas, kao maljem, podseti šta je bila zamisao autora igre, i da treba da saosećate sa bolom koji su oni pretrpeli da biste vi mogli bezbrižno da se igrate u udobnosti doma svog.

Aleksandar DINIĆ