Richard & Alice je storija o moralu zavijena u ruho point & click avanture. Iako ima dosta jednostavnih inventarskih zagonetki, one su tu čisto da se igra ne svede na čitanje dijaloga. Pošto je priča toliko naglašena, dobro je što je i prilično kvalitetna. Ipak, ima nekoliko problema koji dosta sputavaju priču, zbog čega nas ova igra nije oduševila kao što smo se nadali.

Tim Owl Cave je igru izbacio na tržište još pre godinu dana, ali se ona tek sada pojavila na Steamu, što koristimo kao povod da vam skrenemo pažnju na ovo zanimljivo parče interaktivne fikcije. Priča je smeštena u postapokaliptični svet koji je uvijen u razarajuću, naizgled beskrajnu zimu. Vlada je maltene digla ruke od ljudi koji žive u anarhiji, a bande su preuzele vlast. Iako sve to zvuči kao „Pobesneli Maks”, igra ne podseća na strip, nego teži realizmu – šta bi bilo kada bi zaista izbila ekološka apokalipsa? Priča počinje kada Alisu dovode u zatvor u kojem Ričard već neko vreme čami. Pošto dugo nije ni sa kim pričao, Ričard zapitkuje Alisu o njenoj prošlosti. Kroz niz flešbekova, koji čine najveći deo igre, saznajemo kako je ona završila u zatvoru.

Ovo je drama koja se zasniva na dobro napisanim likovima, ali ima i elemenata koji tu dramu čine uzbudljivom i zabavnom (dobar preokret, neizvesne situacije i slično). Fokus je na likovima koji maltene deluju kao stvarne osobe, posebno na Alisi i njenom sinu Barniju. On je razdragano dete koje često ima simpatične izjave kakve deca ponekad izjavljuju (da citiramo ćerku Louisa C.K.-a: „Ptice su četkice koje boje nebo”). Pošto je Barni simpatičan, lako vam je da se uživite u radnju i da se poistovetite s Alisom, koja se svim silama trudi da ga zaštiti. Pored likova, najveći kvalitet igre je misterija koja uokviruje dramu – zaista smo želeli da znamo zašto je, na primer, Alisa završila u zatvoru i zadovoljni smo svim odgovorima i preokretima.

Igra nas nije oduvala iz dva razloga. Prvo, stalno naglašava temu relativnosti morala, tačnije, da li je u redu da učinite nešto loše ako vas uslovi na to primoraju. Super je što se priča uopšte bavi nekim pitanjima, ali smatramo da su pitanja koja postavlja pomalo dosadna. Vašem izveštaču se nijednom nije desilo da pomisli: „Hm, nisam o tome razmišljao na taj način”, nego je sve vreme bio u „Okej, i šta s tim?” modu. Drugi, veći problem tiče se prezentacije – grafika je ružnjikava, a jedine animacije su kretanje likova. Glasovna gluma ne postoji. Najbolje bi bilo da je igra napravljena u fazonu The Walking Deada. U tom slučaju, ni dosadnjikava tema ne bi predstavljala toliki problem, pošto se igra ne bi toliko oslanjala na nju. Knjiga bi takođe bila dobro rešenje – opisi bi vas sigurno naterali da zamislite mnogo zanimljivije prizore od onih koje nudi bedna grafika ovog naslova. Kad malo bolje razmislimo, to bi bila prilično dobra knjiga.

Aleksandar ĐURIĆ