Dokle god iza ambalaže i marketinga nekog proizvoda stoji multimilionska količina dolara, auditorijum će da ga proždire sa entuzijazmom, folira uživanje i ignoriše činjenicu da je „sveži” obrok već jeo juče, prekjuče i dan pre toga. Za takvo ponašanje zaslužan je i sindrom „mali Mujo” – pojedinac hvali nešto na sva zvona samo zato što su potkupljeni mediji predstavili neku igru kao otkrovenje galaktičkih proporcija, a i njegovi prijatelji i rodbina (bilo usled neznanja ili toga što i sami pate od istog sindroma) zapevaše sličnu pesmu, pa se i on uhvatio u kolo da ne bi ispao glup. Serijal GTA se savršeno uklapa u ovu sliku, jer duže vreme uspeva da igračima podvali jedno te isto, samo malo šarenije. Ubisoft, samostalna trgovinska radnja za proizvodnju i promet prežvakanih tema u minimalno drugačijem pakovanju, uzela je pelcer od Rockstara i napravila hibrid pomenutog GTA i sopstvene franšize Assassin’s Creed.

S obzirom da se ni scenaristi nisu preterano trudili oko pozadinske priče, ni mi na nju nećemo trošiti previše reči. Ejden Pirs je „haker” čija nećaka gine, te on kreće u filmski melodramatičnu poteru po ulicama Čikaga. Njegovu delatnost namerno stavljamo pod navodnike, jer Ejden ama baš ništa u igri ne hakuje i ne postoji sila koja može da nas ubedi kako je jedan jedini pritisak na ekran mobilnog telefona dovoljan da prekine dotok struje polovini grada. Igra je prepuna takvih i sličnih klišea koji nemaju veze sa mozgom, od klasičnog holivudskog „we’re in” do Badboya, Ejdenovog kompanjona iz senke za koga se ubrzo ispostavlja da je zapravo mlađahna, istetovirana i pirsovana pankerka nalik na Lizbet Salander (da je realnost takva, potpisnik ovih redova bi se odavno oženio). Upadanje u elektronske sisteme je svedeno na „press X to hack” i rudimetarne logičke zavrzlame u vidu spajanja nodova, nalik staroj Pipe Maniji.

Siroti Ejden je u stvari samo sporedna ličnost, a pravi protagonista igre leži u njegovom dlanu. Većina aktivnosti se obavlja telefonom, uključujući izbor vozila, unapređenje skillova i pristup mini-igrama. Moguće je „hakovati” gotovo sve – semafore, tuđe telefone, čak i vozove. Međutim, nakon svake aktivacije telefona igrač sa svih strana biva bombardovan mnoštvom nebitnih informacija, u tolikoj količini da posle kraćeg vremena jednostavno prestaje da obraća pažnju na njih i samo projuri kroz igru... pod uslovom da ne pati od opsesivno-kompulsivnog poremećaja ličnosti. U tom slučaju iskreno saosećamo.

Konje iz Assasin’s Creeda zamenili su automobili, a kuriozitet je kamera „iza volana”. Takedown sekvence to definitivno nisu, jer smo ih već videli u Burnoutu i novijim NFS igrama, kao ni ono što Ubisoft naziva combat focus i što nije ništa drugo do bullet time. Nažalost, kontrole pri vožnji su nespretne i teško je održati pravu liniju, tako da Ejdenovo učešće u čikaškom saobraćaju brzo završava na trotoaru uz stihove „vrište mala deca na haubi moga keca”. Gaženje pešaka za posledicu ima da deset hiljada policajaca grada Čikaga juri Džor... pardon, Ejdena, a organima reda i mira je izuzetno teško pobeći, pri čemu i onako nepregledna mini-mapa nije ni od kakve pomoći.

Misije, kako sporedne tako i glavne, sastoje se od: uhakuj osobu A, eliminiši osobu B, beži sa lica mesta. Sećate li se Splinter Cell: Conviction, još jedne Ubisoft igre u kojoj su se po zidovima i ostalim preprekama ogromnim slovima ispisivala uputstva tipa „skoči ovde”? Takvo podilaženje i nepoštovanje igrača je ovde doživelo desetostruku amplifikaciju, pa su moderne igre za imbecile po ključu „pritisni taster da bi pobedio” sa naslovom Watch Dogs dostigle vrhunac (ili dno). Cena lepote virtuelnog Čikaga skupo je plaćena, pa framerate često krene u luping i na najjačim konfiguracijama. Trudili smo se da od brojnih anomalija izaberemo najinteresantniju, a nagradu je odneo bag „u laži su kratke noge” pri čijoj manifestaciji Ejden ostaje bez donje polovine tela. Vrhunska kamuflaža. Uz par časnih izuzetaka kao što su Public Enemy i Alice Cooper, soundtrack se uglavnom sastoji od indie i mallcore gluposti, što je greota pored toliko kvalitetnih i subverzivnih electro-industrial muzičara čije bi kompozicije savršeno legle uz tematiku.

Pošto je vaš cenjeni recenzent cinični mizantrop, sa zadovoljstvom je posmatrao razočarane reakcije ljudi jer su opet podlegli hajpu, kao da ništa nisu naučili do sada. Iskusniji su tačno znali šta da očekuju, pogotovo od Ubisofta koji se od demona poput EA razlikuje samo u naglasku. Kao GTA klon igra ne dobacuje do cilja jer joj nedostaje haotičnost kojom taj serijal odiše, a kao jubilarna pedeseta verzija Asassins’s Creeda, pa... AC je i onako prestao da bude zanimljiv nakon prve igre i samog sebe klonirao u milion primeraka. Ono što sprečava horde AC fanboya da budu srećni kao prasići u blatu je nedostatak privlačnog okruženja i kvalitetnog protagoniste – jedan Ecio, ma koliko bio odbojan (u ovom momentu fanovi pene i dižu kuku i motiku) ipak je par svetlosnih godina ispred bezličnog Ejdena.

Licemerno je i ironično to što nam jedna multinacionalna kompanija servira proizvod u kome je upravo takav konglomerat ostvario kompletnu kontrolu nad stanovništvom. Svi vrlo dobro znamo da sistem ne valja i da ga iz korena treba menjati na ovaj ili onaj način (bolje onaj). Da nam slučajno ne bi pale na pamet neke radikalne metode, eto nam virtuelnog igrališta da na njemu iskalimo sav svoj bes i nezadovoljstvo, a kad jednom i s time završimo – nazad u stroj. Ubisoft je uzbrao jedan veliki, korporativni smrdljevak i uvalio ga nama, ubogim igračima koji smo, bar u njihovim očima, budale i nismo u stanju da mislimo svojom glavom, pa nam silom nameću šta je cool. Što rekoše RATM, „What you think is what they’re selling”, a ja odoh da se isperem uz pomenute i The Exploited.

Jan ČMELIK