Ako vam je prizor plavokosog dečarca sa ogromnim markerom odnekud poznat, oči vas ne varaju. The Curse of Brotherhood je odličan primer kako se pravi nastavak uspešnog, niskobudžetnog prvenca Max and the Magic Marker u koji je zatim upumpan znatno veći budžet i upregnut grafički impresivniji engine.

Sama priča je ubitačno jednostavna i u potpunosti se sklanja sa puta skakutanju i rešavanju jednostavnih i kreativnih platformskih zagonetki koje vas očekuju u nastavku igre. Kivan na svog brata što se drznuo da se igra Maksovim igračkama, naš junak neoprezno samonuje portal u udaljeno kraljevstvo iz kojeg izranja čudovište i odvodi malog nevaljalca u nepoznatom pravcu. Svestan da standardno izvlačenje pred roditeljima, o mlađoj braći koja stalno upadaju u nevolje, ovaj put neće proći, Maks kreće u poteru za gorostasnim slugom zlog lorda Brkonje iz pomenute dimenzije.

Osnova igranja u početku naizgled se svodi na jednostavno savladavanje platformskih izazova, skakutanje iznad provalija i korišćenja razbacanih merdevina i drugih elemenata koji su u prvom planu po lokacijama. Međutim, nedugo nakon kraćeg uvodnog dela, ponovo ćete doći u posed svog vernog markera, uz pomoć kojeg je moguća ograničena manipulacija terenom, na tačno predefinisanim mestima (markerom vitlate pomoću miša). Početna sposobnost omogućava „izvlačenje” kamenih stubova iz zemljišta (čime pravite nove platformske elemente po nivoima). Druga je „iscrtavanje” pravolinijskih ili vijugavih grana, treća je pravljenje dužih ili kraćih lijana, i poslednja je manipulacija vodenim tokovima koji usmeravaju Maksa (ili bilo koji predmet) koji dođe u kontakt sa njima. Dužina elemenata koje iscrtavate nije proizvoljna (direktno zavisi od količine „mastila” koje imate u markeru za tačno određeni element na ekranu), i zahteva pravilno provaljivanje na koji način je pojedini izazov potrebno rešiti. U ovome leži i najveća draž igre, zagonetke su prilično kreativne i maštovite, ali ne i previše teške. Iz tog razloga mnogo je zanimljivija jurnjava za dodatnim bonus elementima (mutiranim očima kojima zli Brkonja špijunira Maksove akrobacije, odnosno delovima amajlije rasparčanim po nivoima). Često je pomenute elemente gameplaya potrebno iskoristiti na kreativne načine – grane je moguće iscrtavati u obliku stepenica ili kvadrata i tako ih dalje koristiti za dosezanje nedostupnih delova nivoa, lijane je moguće vezivati za grane ili zemljane stubove i koristiti kao razapeto uže i slično. Svaki od elemenata koje kreirate moguće je uništiti ili preseći (desno dugme miša), što će u pojedinim situacijama isto da vam bude od koristi. Takođe treba spomenuti i mnogobrojne protivnike koje ćete nadmudrivati uvek pasivnim sredstvima (pravljenjem zamki pomoću markera ili izazivanjem različitih „nezgoda” kako biste ih uklonili sa puta), osim u slučaju čudovišta sa početka priče od kojeg je jedini spas panična bežanija u nekoliko lepo izrežiranih roller coaster scena.

Samo upravljanje Maksom je lahko i glatko, u svakom momentu je jasno koje platforme su upotrebljive, a šta je deo živopisne pozadine, i glavni lik se uvek optimalno odaziva na igračeve komande. Manji problem nastaje prilikom upotrebe pomenutog markera, jer ga Maks povlači samo na tačno određenim mestima u igri. To ponekad može da stvori probleme sa pravilnim i pravovremenim iscrtavanjem željenih elemenata na ekranu. Subjektivna zamerka je i relativna jednostavnost igre (jednom kada uđete u štos i kada pravovremeno „provalite” šta sve možete sa svojim veštinama), ali to ne smeta previše tokom igranja.

Sve ovo spakovano je u izuzetno privlačan audio-vizuelni paket koji pokreće famozno-versatilni engine Unity. Izvođenje je u dobitnom 2,5D režimu, lokacije su raznovrsne, krcate detaljima i dovoljno različite, u isto vreme ispunjavajući konvencije platformskog žanra (pustinjski, šumski, pećinski, močvarni nivoi/svetovi, npr). Cela stvar često odiše i jakom filmskom atmosferom i momentima kao što su pomenuto bežanje od čudovišta, usporene sekvence u kojima je potrebno brzo manipulisati terenom i spasiti se i slično. Sve to na pravi način daje omaži očiglednim uzorima, igrama Prince of Persia i Another World, ali pre svega naslovom Heart of Darkness, velikim platformskim hitom s kraja devedesetih koji je svojevremeno opčinio i jednog Stiven Spilberga. Zvučna i muzička obrada su minimalne i diskretno prate dešavanja na ekranu, opet uz jak osećaj déja vu koji upućuje na igre u kojima su dizajneri pronašli inspiraciju (štaviše, za neke Meksove krike i zvučne semplove bi se zakleli da su „dignuti” direktno iz pomenutog Srca Tame).

Iako bi „ozbiljni” platformaši možda zamerili odsustvo prave težine ili naprednijih izazova (u nekom dodatnom režimu igre, npr.), Max: The Curse of Brotherhood je lepo, privlačno, maksimalno utegnuto i ispolirano iskustvo. U isto vreme, u pitanju je igra koja još jednom potvrđuje da je susret starih vrednosti sa novim tehnologijama na polju grafike i animacije dobitna kombinacija, i da privlači sve više autorskih timova sa svežim i interesantnim idejama koje nas tek očekuju (Valiant Hearts: The Great War, Inside, Ori and the Blind Forest i dr.).

Aleksandar DINIĆ