Na prvi pogled, Lifeless Planet deluje super – istražujete nepoznatu planetu punu magičnih prizora, koja u svojim dubinama krije neimenovani horor. Ipak, ubrzo shvatate da studio Stage 2, koji predvodi nezavistan autor Dejvid Bord, nije uspeo da napravi igru koja odskače od proseka. Dominantan aspekt mehanike – platformisanje – repetitivno je i uglavnom nezanimljivo, priča je loša, a čak se i ti magični prizori retko javljaju. To je šteta, pošto smo se nadali da će Lifeless Planet da nas osvoji na sličan način kao legendarni The Dig – prikazom udaljenog kutka univerzuma koji je istovremeno grandiozan i prelep. Beživotnoj Planeti to nije uspelo, pošto se sastoji od stena različitog oblika. Doduše, povremeno jeste zanimljiva, ali ti trenuci su retki.

U ulozi ste astronauta, člana istraživačkog tima koji je poslat da istraži navodno izuzetno životnu planetu koju bismo mogli da kolonizujemo. Međutim, prilikom sletanja nešto polazi naopako i njegov brod se ruši. Astronaut se daje u potragu za ostalim članovima tima, ali nalazi samo napuštenu rusku bazu. Ta intrigantna osnova vrlo brzo ustupa mesto jednoj od generičnijih priča u poslednje vreme – Rusi su glumili Boga i igrali se s prirodom, što im se, naravno, obilo o glavu, baš kao u milion drugih priča. Izklišeizirana tema ne bi bila toliki problem da to nije maltene sve što scenario nudi – oba lika u igri doslovno nemaju izražene osobine i toliko su nerazrađeni da je u poređenju s njima Djuk Nukem višeslojna bravura. Ipak, autor je pokušao da glavnom liku udahne malo života – on se prijavio za misiju jer mu je žena u komi i nema šta da izgubi. Međutim, da bi tako nešto bilo iole efektno, treba da ima bar neke veze s ostatkom priče, što ovde nije slučaj.

Kao što smo rekli, dominantan deo mehanike je platformisanje. Nažalost, taj aspekt igre je u najboljem slučaju prosečan. Problem je što njegov najveći deo otpada na megajednostavne skokove, tipa „Skoči na stenu ispred sebe, pa onda na stenu ispred nje, pa onda na onu stenu koja je malo na levo...” Posledica toga je to što smo često uspešno skakutali dok smo u mislima bili negde drugde. Igra povremeno uvodi i drugačije izazove, koji nisu ništa posebno, pošto su takođe jednostavni i neinventivni, ali bar razbijaju monotoniju. Na primer, u jednom trenutku treba da upotrebite dinamit da napravite prolaz ili da pomerite stenu na pravo mesto kako biste mogli da dosegnete visoku platformu. Nažalost, ti drugačiji izazovi ne javljaju se dovoljno često, pa monotonija tokom najvećeg dela igre ostaje nerazbijena. Da budemo jasni, postoje naslovi s mnogo gorom mehanikom koja ih čini neigrivim. Lifeless Planet je igriv i nije iritantan, samo je dosadan. Da je bar priča dobra, to bismo mogli da zanemarimo, ovako...

Aleksandar ĐURIĆ