Je li ovo najbolja Paradoxova igra ikada? Srce se lomi između nje i Hearts of Iron II: Doomsdayja, ali konačnu (i malu) prednost ipak daje Krstaškim kraljevima Drugim. Čak i ako ne delite naše mišljenje, moraćete da priznate da imate posla sa naslovom koji ne zahteva godinu dana pečovanja da bi bio igriv – igra je ispeglana, glatka i udobna za konzumaciju od prve sekunde. Mali korak za čovečanstvo, ali veliki za Paradox Interactive...

Prvih Crusader Kingsa (2004) sada se malo ko seća. Solidno zamišljena, ali vrlo nezgrapna i nefleksibilna igra, ostala je u dubokoj senci odličnih nastavaka Europe Universalis. Crusader Kings II je njen oficijelni rimejk, obogađen svežom iteracijom Clausewitz enginea i dinastičko-personalnim pravilima iz Sengokua (SK 10/2011).

Crusader Kings II je grand strategija u kojoj preuzimate ulogu hrišanskog vlastelina u srednjovekovnoj Evropi i Maloj Aziji. Igru počinjete biranjem proizvoljnog datuma između leta gospodnjeg 1066–1337, a završavate je 1453, što je datum istorijskog pada Carigrada koji, kao i mnoge druge stvari, u igri može biti sasvim hipotetičan. U igri nema rigidnog istorijskog determinizma u pogledu ekspanzije i propasti kraljevina, sem precizno definisanih pravila u interpersonalnim feudalnim odnosima koji čine srž igre.

Gameplay CKII najlakše se može opisati kao Sengoku na steroidima, sa drastično usložnjenim pravilima za osvajanje teritorija i sa dobrom dozom funkcionalnog RPG-a. Bez obzira na snagu vaše kneževine, kraljevstva ili imperije, rat možete voditi samo ako imate dobar razlog. Za okršaje sa muslimanima, Mongolima, Pečenjezima i drugim nehrišćaniskim entitetima taj razlog je verska nekompatibilnost, i njegovo iniciranje ne zahteva neke posebne pripreme. Otimanje zemlje hrišćanskog komšije, bez obzira na to što je on katolik a vi pravoslavac, neuporedivo je teže i zahteva posedovanje „starih pravica” za određeno parče zemlje, ili njihovo falsifikovanje, koje je neizvesno i košta mnogo zlatnika i reputacije (ako uspe).

Značaj međuvlastelinskih odnosa najdeblje je podvučen činjenicom da su savezništva ostvariva jedino putem ženidbi i udaja. Nema ugovora, nema pregovora. Ako želite da vam vizantijski velmoža pomogne u ratu sa Bugarima, prethodno mu (ili nekom njemu bliskom) valja uvaliti ćerku, sina, sestru ili šta mu već srce iska.

RPG elemenata igre ima na svakom koraku, a najčešće ih inicirate sami. Odlazak u lov, organizovanje letnjeg vašara, viteškog turnira, prihvatanje tutorstva nad svojom ili decom vaših vazala i druge aktivnosti predstavljene su u formi odluka sa nekoliko izbora, od kojih svaka može, a ne mora, da utiče na vaš ili karakter druge osobe, na prestiž ili pijetet, ali i na odnose sa drugim likovima.

Za bitke važi sve što je u poslednjih deset godina rečeno za Paradoxove strategije urađene u Clausewitz engineu: prejednostavne su i zamišljene kao posledica prethodnih strateških aktivnosti u igri, a ne kao krucijalni element i konac na delu planiranja. Doduše, u poređenju sa ranijim naslovima, borba u Crusader Kingsu II najmanje je monotona. Nekakvoj raznovrsnosti sukoba i neizvesnosti ishoda doprinose mešani sastavi trupa, čije jedinice zavise od objekata izgrađenih na regrutnim teritorijama. Napredne pokrajine, sa gradovima i zamkovima opremljenim kasarnama, strelištima, štalama i drugim trening objektima, svom feudalcu daće više jačih (oklopna pešadija, teška konjica, kopljanici...) nego slabijih trupa, tako da puko brojno stanje više nije jedino merilo uspeha. Pet hiljada takvih vojnika lasno će slistiti sedam hiljada lakih pešadinaca, nevezano za to da li se radi o napadu ili odbrani. Ipak, bez obzira na raznovrsnost trupa, rat se i dalje svodi na uzimanje (sa jedne teritorije) i presipanje (na drugu), bez dodatnih strateških inputa s vaše strane.

Miodrag KUZMANOVIĆ