Arkadna top-down pucačina po imenu Pineapple Smash Crew prvi je komercijalni projekat Riča Edvardsa. Ako bismo morali da je opišemo u što manje reči, rekli bismo da je posredi rezultat kombinovanja kultnog klasika Cannon Fodder sa jednakim dozama amfetamina i steroida. Reč je o festivalu eksplozija koji bi svojom posvećenošću velelepnim praskovima posramio čak i jednog Majkla Beja.

Igrač preuzima kontrolu nad četvoročlanim timom plaćenika sa zadatkom da opustoši niz svemirskih brodova, koji u svojim kompjuterima kriju koordinate svemirske stanice pune neopevanog blaga. Nivoi se generišu nasumično, a osim terena i neprijatelja u promenljive spadaju i napajanje (od kojeg zavisi efikasnost laserskih barijera) i ciljevi. Rušilačka ekipa predvođena igračem učestvovaće u tri vrste misija: prve se svode na eliminaciju protivnika, druge uključuju pronalaženje artefakata, dok treće zahtevaju uništavanje nuklearnog otpada.

Obraćanjem pažnje na terminale na brodovima, igrač polako, kroz vickaste enciklopedijske članke, spoznaje priču u pozadini. Radnja se odvija u dalekoj budućnosti, kada je čovečanstvo iza sebe ostavilo korporacijske ratove, kolonizaciju svemira, te otkrivanje izuzetno jakog energenta koji postaje centar sukoba toliko žestokog da može da dovede do pada civilizacije. Šaljivoj atmosferi umnogome doprinose i nonšalantni komentari likova, a posebno širok osmeh namaklo nam je citiranje Hantera Tompsona.

Kao što smo već pomenuli, eksplozije su okosnica ovog naslova. Umesto da granate zauzmu uobičajeno suvozačko mesto, Rič je rešio da ih stavi u prvi plan. Svaki plaćenik sa sobom može da ponese jednu granatu, a na raspolaganju je oko petnaest tipova. Izbor varira od prostih kašikara, preko onih koje se rasklapaju u raketne bacače, mine, fotonske topove koji probijaju zidove, holografe, do granata koje pružaju zaštitu ili lečenje. Na početku je dostupno svega nekoliko vrsta, a ostatak se otključava igranjem. Kao poslednje uporište tu su i laserske puške, koje umesto municije koriste sve popularniji sistem pregrevanja.

Kao ni njegov uzor, ni Pineapple Smash Crew ne tretira smrt kao ozbiljnu prepreku. Pali borci po završetku misije bivaju zamenjeni podmlatkom. Igra ne dopušta učitavanje pozicija da bi se smrt zaobišla, sprečavajući igrača da plače zbog „prosutog mleka”. Iako plaćenici stiču iskustvo kroz borbu, menjanje okorelih veterana gušterima ima za posledicu samo slabije oklope.

Estetski ton postavlja ljupka vizuelna komponenta, u kojoj preovlađuju četvrtasti oblici i obilje boja, a upotpunjuje ga odgovarajuća osmobitna muzička podloga koja će sigurno probutiti lepa osećanja kod starijih igrača.

Utisak kvari bauk repetitivnosti, koji pomalja svoju ružnu glavu u poslednjoj trećini igre. Pored toga, trn u oku je i antiklimaktični završetak koji ostavlja pomalo gorak ukus u ustima. Ipak, vredi zažmuriti na jedno oko, jer Pineapple Smash Crew garantuje nekoliko popodneva vrsne zabave nostalgičnim ljubiteljima frenetičnog napucavanja.

Pavle ĐORĐEVIĆ