Svi ljubitelji tenisa sa nestrpljenjem su čekali izlazak na tržište Grand Slam Tennisa. Razlog je jednostavan – za njegov razvoj zadužen je čuveni EA Sports, kompanija koju možda i ne volite, ali koja dokazano ume da napravi odlične sportske igre. Praktično neograničeni resursi (ne mislimo samo na novac) i dugačka tradicija nagoveštavali su mogućnost pojavljivanja igre koja će otići tamo gde još nijedno ostvarenje iz branše nije bilo. Ipak, nasuprot svakoj logici, krajem proleća 2009. godine Grand Slam Tennis pojavio se samo za konzolu Wii, i to pre kao parodija na „beli sport” (sa onim karikaturama od igrača) nego kao ozbiljna simulacija. Gotovo tri godine kasnije, EA Sports je konačno odlučio da izađe sa proper izdanjem za next-gen konzole obećavajući zainteresovanima i pare i jare...

Kampanja se vrti oko teniserima najvažnijih turnira – Australijan Opena, Rolan Garosa, Vimbldona i US Opena. Po prvi put u istoriji teniskih simulacija igrač ima priliku da se nađe na potpuno licenciranim najvećim arenama, i to ne samo na centralnom, već i na nekim od pomoćnih terena. Zaigrati možete u Rod Lejver ili Hisens areni, na Filip Šatrije i Suzan Lenglen terenu, centralnom i prvom terenu Vimblodona, odnosno na Artur Eš i Luis Armstrong stadionu. Pored toga, autori su obradili teren broj 15 sa Australijan Opena, teren broj 12 sa Rolan Garosa, te teren broj 3 sa Vimbldona i teren broj 9 sa US Opena. Ovo još niko nije uradio i zato se autorima mora skinuti kapa. Naravno, ono što niste platili na mostu platićete na ćupriji, tako da Grand Slam Tennis 2 sadrži tek četiri manja turnira – Ženevu, Dubai, Šangaj i Brajton.

Kampanja traje deset sezona, tokom kojih idete sa turnira na turnir, sakupljate bodove i stremite ka prvom mestu na rang-listi. Skretanja sa zadatka nema, a sve predstavlja miks treninga gde boostujete performanse vođenog lika, odigravanja egzibicionih mečeva, te učestvovanja na manjim pripremnim turnirima, odnosno igranja grend slemova. Renking bodove donose pobede, ali i izvršavanje specijalnih zadataka na nivou pojedinačnih mečeva, tekuće sezone ili čitave karijere. Tako će se od vas tražiti da odigrate naznačen broj udaraca sa osnovne linije, protivniku zabijete prepisan broj asova, izađete na mrežu toliko i toliko puta, pobedite Nadala na šljaci, napravite nekoliko stotina vinera forhendom itd. Negde u tom procesu zaslužićete i specijalnu, licenciranu opremu (patike i rekete, na primer), čije korišćenje pojačava atribute igrača u određenim oblastima (brzina, snaga, preciznost...). I to je još jedna dobra stvar koju ne viđamo baš tako često u teniskim simulacijama! Osim u kampanji, tenisko umeće možete pokazati odigravanjem pojedinačnih singl ili dubl mečeva, „obračunu” sa mašinom za izbacivanje loptica, online clashevima, turnirima koje sami organizujete (birate turnir, broj igrača/setova/gemova, težinu...), te u specijalnom ESPN Grand Slam Classic režimu. Ovde su po dekadama postavljeni neki od najuzbudljivijih mečeva na gren slem turnirima. Cilj je preuzeti ulogu jednog od učesnika u tačno određenoj fazi meča i doći do pobede. Prikupljene bodove koristite za otključavanje novih mečeva.

Gameplay je najvažniji aspekt svake teniske simulacije, a kod Grand Slam Tennisa 2 varira od vrućeg ka hladnom. Za izvođenje udaraca zadužen je tzv. Total Racquet engine, koji podrazumeva korišćenje analognih kontrola (čitaj: desne pečurkice). Spin, slajs ili ravan udarac pozivaju se svaki na svoj unikatan način, dok se usmeravanje loptice vrši guranjem pečurkice u željenom smeru. Udarci se mogu odigravati i putem dugmića na upravljaču, pa vi odlučite šta vam je bolje. Ono što se nama nije svidelo je činjenica da se udarci međusobno veoma malo razlikuju. Čini nam se da igrač za svaki udarac pravi sličan zamah/izmah, te da se tip udarca najpre prepoznaje po kolornom tragu koji loptica ostavlja za vreme leta. Dobro, slajs udarci nešto niže odskaču od spinova, ravnjače su brže, ali je pokret igrača prilikom izvođenja bilo kog od njih šepav i neubedljiv. Na sve ovo treba dodati i podatak da su oponenti kao klonirani – jedino drugačije izgledaju. Čast izuzecima, većina igrača koristi slične pokrete i na terenu sprovodi totalno predvidljivu taktiku. Pobeđivati ih možete zatvorenih očiju, i to primenom famoznog servis-volej pristupa. Čak i na Superstar nivou težine. Upravo zbog toga kampanja je prilično dosadna, a raznoliki roster pada u vodu, jer u suštini ne donosi ništa sem različitih figura i imena. Ovo je ozbiljan problem!

Tehničke karakteristike su na veoma visokom nivou. Grafika oduševljava – tereni su verno urađeni, baš kao i igrači, na čijim se modelima primećuje mnoštvo detalja. Valja izdvojiti i duo komentatora (Pet Keš i Džon Mekinro), koji fino razbijaju monotoniju i prava je šteta što u vokabularu nemaju nešto više spremljenih rečenica. Izuzetak od pravila je zvuk udaranja loptice. Prosto je neverovatno da danas, sa svom tom tehnologijom, to zvuči kao udarac tupe sekire u smrznuto deblo.

Kada se sve izmeri i izvaga, Grand Slam Tennis 2 je prava misterija. U pitanju je igra velikog potencijala, ali u čijoj izvedbi mnogo toga ne štima. Sve deluje nezavršeno i nedorađeno, kao da je autore neko naterao da na tržište izađu sa beta verzijom igre. Bagova ima na sve strane (najsmešnije je kada pogrešan linijski sudija „zove” aut i pogrešnom rukom pokazuje stranu na koju je loptica pala), a nedoslednosti oko igrača ubijaju volju za igranjem (na primer, kada Đoković napada loptu bekhendom, kao da će da ga odigra jednom rukom). Neke stvari mogu se rešiti zakrpom, ali na nekima će autori dobrano morati da porade. Ukoliko EA Sports odluči da nastavi sa „gajenjem” franšize, kao što to radi sa serijalom FIFA, igri se smeši lepa budućnost. U protivnom, ako se nastavi sa izbacivanjem nastavaka na svakih nekoliko godina, konkurencija koja ima čvrsto postavljene temelje odmarširaće još dalje.

Vladimir PISODOROV