Dear Esther je igra koja ima samo jednu svrhu – da u igraču izazove negativne emocije. Ona želi da osetite depresiju, usamljenost i slično. Prvobitno je nastala 2008. godine u formi moda za Half-Life 2, koji je stvorio dr Den Pinčbek sa Portsmutskog univerziteta. Svrha moda bila je da istraži neistražene mogućnosti naracije. Ovih dana pojavila se osvežena, komercijalna varijanta istog moda, koju je finansirao Indie Fund, zanimljiv projekat nekoliko nezavisnih developera, koji na taj način pomažu svojim kolegama. Najveći deo posla oko nove verzije odradio je Robert Brisko, profesionalni dizajner koji je, između ostalog, radio i na Mirror’s Edgeu. Glavna novina koju ova verzija donosi ogleda se u poboljšanoj grafici. Međutim, to nije dovoljno da popravi naš utisak da Draga Ester baš i nije toliko draga.

Dear Esther je interaktivno... nešto. Gameplay ne postoji, a vaš jedini input sastoji se od toga da držite ’W’ i upijate audio-vizuelni sadržaj igre. Nalazite sa na pustom ostrvu, igrate iz perspektive prvog lica i krećete se vrlo linearno. Malo-malo pa se narator, tj. vaš lik upusti u kraći monolog, napisan u formi poetičnog pisma naslovnoj Ester. Ti monolozi su, uz malobrojne detalje iz okruženja, jedini vid priče koju igra nudi.

Nije problem u tome što nema gejmpleja. Realno, i u To the Moonu ga ima samo u tragovima, pa je opet super. Problem je u tome što je priča Drage Ester namerno napravljena tako da uopšte nema smisla! Kroz monologe dobijate samo nejasne podatke – Ester je mrtva, možda ste i vi, a možda su i svi živi. Možda vam je Ester žena, ili vam je ćerka, ili ste joj majka? Ne zna se. Čitajući komentare na Internetu, zaključili smo da niko živ nema pojma o čemu se tu u stvari radi, što nije čudno jer svakim novim prelaskom dobijate drugačije monologe, delove slagalice koju je nemoguće sastaviti.

Doduše, to može biti sasvim OK, jer namera autora nije bila da ponude priču iz koje će čovek izaći duhovno bogatiji. Oni su hteli da u igraču izazovu emocije – turobnom muzikom ili, kao u filmovima Dejvida Linča, njenim upadljivim nedostatkom, potom ozbiljnim glasom britanskog naratora, tmurnim, nadrealnim i veoma lepim okolišem itd. Nisu hteli da igrač razume priču, nego da je oseti. Dear Esther najviše podseća na depresivnu i pomalo jezivu šetnju. I tu dolazimo do pravog problema – zašto bi iko želeo da se upusti u depresivnu i pomalo jezivu šetnju? Šta to dr Den Pinčbek ima protiv nas?

Zar ne bi bilo lepše da je čovek upotrebio isti originalni koncept i napravio priču iz koje će igrač izaći bogatiji i pametniji i iz koje mogu da se izvuku neke poruke? Zanimljivo je to što je igra puštena u prodaju na Dan zaljubljenih. Možda su autori želeli da zarade na račun ljudi koji su tog dana depresivno usamljeni? Dear Esther je prosto prazna, zla i naopaka igra. Doduše, većina igrača na Internetu voli Dragu Ester, tako da će se možda svideti i vama. Ja lično smatram da je u pitanju gubljenje vremena.

Aleksandar ĐURIĆ