U prethodnih nekoliko godina bili smo svedoci rastućeg trenda svojevrsne „reciklaže” starih ideja u novim video igrama. Dovoljno je samo pogledati nazive aktuelnih igara, pa da bude jasno o čemu pričamo – obično su u pitanju nastavci, ekspanzije ili pak resetovanja franšiza. Pored toga, stariji igrači će primetiti talas igara koje su praktično izvađene iz naftalina i servirane publici koja se originala vrlo verovatno ni ne seća – tu prvenstveno mislimo na igre poput Alien Breeda ili Boulder Dasha XL, ali i na one znatno komercijalnije poput King’s Bountyja i Bionic Commandoa. Cannon Fodder 3 je još jedna takva igra, koju je iz antičkog doba gejminga iskopao i revitalizovao ruski Burut Creative Team.

Na prvi pogled, u pitanju je klasična pucaljka sa pogledom iz ptičje perspektive, ali sa nešto izmenjenim konceptom. Naime, umesto jednog glavnog protagoniste, vodite odred od četiri vojnika, od kojih je dovoljno da jedan preživi kako biste kompletirali misiju. Prosto i jednostavno. Međutim, da pogledamo iza kulisa, gde se u ovom slučaju i krije prava priča.

Svojevremeno je taj Cannon Fodder digao dosta prašine. Početkom devedesetih, prvo izdat za Amigu, bio je jedna od retkih igara koje su imale jaku antiratnu poruku, a paradoksalno je ostao zapamćen kao igra koju su mediji osuđivali, a kojekakvi puritanci čak i zabranjivali zbog eksplicitnih scena nasilja. Naime, Cannon Fodder se na vrlo delikatan način odnosio prema toj temi – svaki put kada neki od vaših vojnika pogine, u glavnom meniju bi se na veselom travnatom brdašcu pojavila nadgrobna humka, dok bi umesto njega nekoliko novih guštera (tj. neiskusnih vojnika, za one čitaoce koji nisu odslužili vojni rok, prim. aut.) stalo u red ispred vojne baze. Iz nekog razloga, većina igrača je prema prvim vojnicima (nazvanim Jools i Jops, po članovima razvojnog tima) razvijala privrženost i po svaku cenu se trudila da im sačuva živu glavu. Međutim, pre ili kasnije i oni bi primili svoju porciju vrućeg olova, nakon čega bi privrženosti nestalo, vojnici bi izgubili identitet i postali grupica od četiri nasumično odabrana imena, dok bi igraču ostala samo jedna motivacija – završiti misiju po svaku cenu. Ovakva taktika rezultirala je progresivno rastućim brojem krstača i nadgrobnih humki u meniju, sve do tačke gde bi čitava ta scena postala izuzetno mračna i morbidna, kao sušta suprotnost onome što je predstavljeno na početku igre. A onaj ko se zaista namerio da završi igru, morao se na poslednjim, najtežim nivoima odnositi prema vojnicima doslovno kao prema topovskom mesu, bez ikakvih emotivnih momenata. Prilično dobar način da se predstavi jedan od surovih aspekata rata, zar ne?

Ruski razvojni tim je u Cannon Fodder 3 preneo ovaj koncept skoro u potpunosti. Međutim, za razliku od jasne i čvrste poruke od pre dvadeset godina, ovde bilo koja poruka tog tipa potpuno izostaje, i to iz nekoliko razloga. Prvo – vojnici nisu prosto topovsko meso, koje ćete po potrebi žrtvovati bez griže savesti. Naime, vojnici napreduju po činovima, te postaju sve jači (tj. oružje im dobija na dometu i brzini paljbe) i nivoe ćete osetno lakše prelaziti sa iskusnijom ekipom. Iako je nešto slično postojalo i u originalu, ovde su razlike u činu znatno izraženije. Takođe, na mapama su razbacana mesta gde možete snimiti poziciju, te se postavlja pitanje – zašto bi igrač dozvolio da mu ijedan vojnik pogine i znatno umanji borbenu gotovost cele ekipe, kada može samo da učita poziciju i uvek igra sa četiri savršena, neuništiva vojnika? Dalje, iako meni sa nadgrobnim humkama još postoji, potpuno je marginalizovan i biće vam potrebno dosta pažnje da ga uopšte prepoznate na ekranu. Konačno, iako dizajn likova jeste ostao veran prethodnicima (velike glave i mala tela, što je bio svojevrstan zaštitni znak originalnog razvojnog tima), nekako je prenaglašen. Možda na prvi pogled to ne deluje kao nešto loše, ali treba imati na umu to da su i scene nasilja takođe prenaglašene, pa je čitava situacija u kojoj simpatičnim čikicama ruke i noge lete na sve strane vrlo rogobatna i nekako besmislena.

Jedina ozbiljna zamerka u tehničkom smislu ide na račun muzike i zvučnih efekata. Za razliku od muzike u originalnim igrama (koju prosto morate pronaći na YouTubeu ako ne znate o čemu pričamo), braća Rusi su nam ponudili generičke tvrde gitarske numere koje će malo ko moći da svari. Ni zvučni efekti nisu dovoljno ubedljivi. Eksplozija i pucnjava ne zvuče dovoljno sočno, a zvuk trčanja vaših vojnika toliko liči na pucketanje pokvarenog zvučnika da će mnogi uplašeno bacati pogled na svoj skupi HiFi sistem.

Kada se podvuče crta, Cannon Fodder 3 je, bez obzira na ove zamerke, igriva mala pucaljka uz koju ćete se sigurno zabavljati više sati. Mane od kojih pati su sitnice koje prate većinu naslova B kategorije, kojoj ova igra svakako pripada. S druge strane, ako ste ljubitelj originalnih igara, priđite ovoj igri sa velikom rezervom, jer koliko god možda bila dobra, nema veze sa atmosferom koju su osmislili Jops, Jools, Stoo i ekipa.

Viktor POPOVIĆ