Kreatori King Arthura II sigurno sanjaju o tome da njihovu igru publika doživi kao fantasy verziju Shogun 2: Total Wara, ali takvo poređenje bilo bi über neumesno i nadasve uvredljivo po strateški opal Creative Assemblyja. I pored površinske sličnosti, King Arthur II je obična interaktivna bajka koja plašljivo viri iza strateških kulisa. Slojevi globalno-potezne strategije i real-time taktičkih bitaka služe samo kao ilustracija pripovedanju, imajući minimalne gameplay konsekvence.

Za početak, provincije ne možete osvajati po želji (fomorijanske su „neranjive” tokom većeg dela igre), a protivničke armije neće vas napadati, osim ako nisu neposredno vezane za neki od questova. Možete, doduše, zaratiti sa random feudalcem i zauzeti mu teritoriju, ali to nema nikakvu poentu jer igra računa napredak isključivo kroz rešavanje questova. Nikakve tenzije i opasnosti, dakle, nema. Mapa realno služi samo za šetkanje od jednog quest hot-spota do drugog, čijim kompletiranjem odmotavate pojedinačne segmente svakog od pet obimnih poglavlja igre.

Osnovni oblik questa i realno „meso” igre čine mini-avanture, u kojima tok priče usmeravate biranjem jednog od ponuđenih odgovora. Ovaj tzv. „Chose your adventure” segment je daleko, daleko bolje izveden u Space Rangersu 2, jer tamo izbori od igrača često traže logiku ili oštar um; kod Arthura II sve se svodi na nasumičan izbor, najčešće onaj koji vam se čini najdirektnijim, a ishod će u 90 odsto slučajeva biti isti, s jedinom varijablom u vezi s borbom koju „veštim” biranjem možete da izbegnete. Svaku „bajčicu” prati baršunasti glas pripovedača, što igri daje šmek audio knjige.

Taktičke bitke na prvi pogled imaju dosta sličnosti sa onima iz serijala Total War – 3D izometrijska ultrazumabilna perspektiva, konjica, teška i laka pešadija, strelci, formacije, varijabilni teren... Sve je nekako tu, ali u stvari ništa nema veze jedno s drugim jer ćete bitke standardno završavati prostim selektovanjem snaga i desnim klikom na protivnika. Moral ne igra nikakvu ulogu, pravac iz koga napadate takođe (što konjicu čini besmislenom), a sem činjenice da strelci lako ginu u meleeu, nismo primetili neke posebne penale pri sukobima „nekompatibilnih” jedinica (na primer, slanje lake pešadije na teško oklopljenu neće dovesti do drastično većih gubitaka na strani lake). Taktičke uzuse dodatno razbija rast iskustva vaših jedinica, koje već posle desetak bitaka postaju toliko moćne da pravila tipa „ne šalji konjicu u frontalni napad na kopljanike” u potpunosti prestaju da važe. Bez obzira na vaše želje i tripove za manevrisanjem, svaka bitka ubrzo počinje da liči na opštu tuču bez plana, sa masom loše animiranih jedinica koje stoje jedna drugoj na glavi. Malo je reći da je sve to potpuno bezveze...

Prvi King Arthur imao je sličan problem, ali u njemu je makar mađija igrala značajnu ulogu, iako se mahom svodila na spamovanje Curse of Shadowsa sa ciljem Age of Empires slišćavanja protivničkih jedinica sa malim healthom (najčešće) strelaca. King Arthur II donosi koncept antimagijskog štita svake armije, koji prethodno treba probiti ispucavanjem magija u prazno. To praktično znači da ćete tokom svake bitke u poznom toku igre na snage protivnika uzaludno ispaljivati desetke vatrenih lopti, munja i kletvi, znajući da se nijedna magija neće probiti pre nego što linija štita dostigne nulu. Ovaj forsirani „automatizam” koji se ne može automatizovati predstavlja okosnicu magijskih sudara u igri, i vrlo je poor kao ideja koja sprečava inicijalno nukovanje.

Još ste tu i ne date se pokolebati? Ako mislite da igrate ovo, sigurno želite više od dva frejma u sekundi, koliko ćete imati po defaultu na mašini sa 64-bitnom verzijom Windowsa 7 u DX11 modu (sa pečom iz sredine februara). Pojurite fajl po imenu CoreTech2_x64_11.exe, izvucite ga kao prečicu i u Privilege Levelu odaberite Run as Administrator. Der-ju-go, petostruko bolje performanse biće samo vaše...

Miodrag KUZMANOVIĆ