Igrama nezavisnih razvojnih timova ne manjka kreativnosti, ali retko ko bi pretpostavio da ćemo jednog dana dobiti igru u kojoj je antagonista – prašina. Dustforce kao glavnog protivnika ima omraženu napast sa naših polica. Naime, svet igre napala je „zla” prašina, koja, osim polica i zidova (srećom ne i ekrana monitora), zaposeda ljude i objekte pretvarajući ih u bezumne kreature poput zombija. Zato naš junak (tačnije junaci, jer imate izbor između četiri lika) uzima virtuelnu metlu u ruke i odlučuje da se izbori protiv napasti.

Na prvi pogled Dustforce izgleda kao još jedna manijakalno brza platforma a la Super Meat Boy. No, tu svaka sličnost prestaje. Naravno, precizno kretanje po platformama, ukombinovano sa time trial načinom igranja, predstavlja osnovu igre, ali se vrlo brzo otkriva da je Dustforce u stvari tabačina. Naime, pored skakutanja i klizanja, na raspolaganju su dva tipa udaraca, te dash poput onog iz Street Fightera. Kombinovanjem ovih poteza, uz činjenicu da je moguće trčati po zidovima, pa čak i plafonu (!), postiže se zapanjujuća fluidnost, te uvežban igrač može da izvede zaista spektakularne manevre. Svaki pokupljen grumen prašine ili hitac upućen nekom od protivnika povećavaju kombo i pune skalu u levom uglu, nakon čega se može izvesti specijalni potez za čišćenje gotovo svega sa ekrana, što izgleda fenomenalno kada se upotrebi na velikom broju protivnika.

Kroz igru krstarite preko Nexusa, velikog nivoa izdeljenog na četiri tematske celine, od kojih svaka sadrži desetak vrata koja vode ka nivoima, dok su u početnoj zoni vrata za pristup lokalnom multiplayer modu i editoru nivoa. Od početka je otvoren pristup svim zonama, ali je oko polovine nivoa zaključano. Ove deonice su znatno teže od sadržaja koji je dostupan u početku i za njihovo otključavanje potrebno je nabaviti ključeve – prelaskom „običnih” nivoa sa S rejtingom (očišćena sva prašina i zadržan maksimalni kombo) osvojićete srebrne ključeve, a prelaskom srednje teških nivoa (srebrna vrata) osvajate zlatne ključeve, kojima se otvaraju najteži nivoi u igri. Upravo se u ovom sistemu krije prava težina igre, jer je za perfect score potrebno odlično poznavati raspored platformi i protivnika kako bi se kombo konstantno održavao. To može biti problem, jer igrači manje verzirani u platformskim igrama dugo neće imati pristup celoj igri, što ih može donekle odvratiti od nje, a Dustforce jeste igra koja zahteva određeni stepen iskustva i posvećenosti da bi se u njoj maksimalno uživalo. Srećom, restart nivoa usloviće jedino pad u ponor ili na opasne šiljke, dok kontranapadi prašnjavih protivnika samo resetuju kombo.

Milina je igrati i doživeti Dustforce, počev od ručno crtane grafike, glatkih animacija, preko odlične muzike i preciznih kontrola optimizovanih za tastaturu. Odličan primer kvaliteta koji indie scena trenutno nagoveštava. Namrgođen pogled jedino upućujemo nesrećnoj optimizaciji, zbog koje framerate u određenim scenama pada na jednocifrene vrednosti čak i na najmodernijim konfiguracijama.

Bojan JOVANOVIĆ