Nema mnogo nastavaka koji su dobri kao prvi deo. Na svakog „Godfathera II” dođe deset hiljada „Policijskih akademija”, a ovaj trend je posebno dominantan u svetu igara. The Darkness II je gori od The Darknessa, intrigantnog i ludog pucačkog sleeper hita, koji je bio jedna od remarkabilnijih konzolno-ekskluzivnih igara 2007. godine. Nastavak sage o Džekiju Estakadu, mladom latino kriminalcu kog je zaposela mračna sila koja se doslovno zove Pomrčina, linearniji je, kraći, lakši i manje hrabro lud od originalne, stripom inspirisane igre. Jedina superkonstanta je Majk Paton (ex „Faith No More”), koji ponovo daje svoj manijakalno neponovljivi glas Darknessu. Petogodišnja distanca između Pomrčina donela je i unapređenu estetiku drugog dela, sa cell shaded grafikom, koja bolje dočarava šmek oživljenog stripa, i eksponencijalno višim nivoom gorea, vizuelne brutalnosti za koju u srpskom jeziku ne postoji adekvatan izraz.

Dve godine posle dešavanja iz originala, o kojima se možete informisati kroz „Previosly on...” rekapitulaciju pre početka igre, Džekija zatičemo na čelu krimi familije, čijeg je lidera onomad olovno penzionisao. Naš junak naučio je da kontroliše Darkness ne dajući mu priliku da se manifestuje, ali pokušaj atentata koji ga ostavlja smrtno ranjenog ne daje mu previše izbora. Pipci sa zubatim glavama iskaču iz leđa, a storija drugog dela, zasnovana na zaveri kultista koji Darkness žele samo za sebe, počinje da se ispreda.

The Darkness II je ultralinearna pucačina u prvom licu, sa snažno izraženim narativnim elementima. To znači da je igra prepuna in-engine filmića, dijaloga, monologa, pa i intermeca između misija, u kojima imate priliku da se šetate po svojoj krimi rezidenciji i ludnici koja čini bitan sadržinski twist. Igra je, u samoj srži, osmišljena kao tragična ljubavna priča protkana agonijom, samopropitivanjem i osvetom, ali kvalitet njenog literarnog segmenta ipak nije na nivou prethodnika. Priči dvojke nedostaje realnih šokova i stvarnih iznenađenja, kojih je kec bio prepun, a nedostaje i element grozničave potrage za istorijom i poreklom Pomrčine i sklapanjem kockica porodičnog usuda koji Estakadose prati generacijama.

U odnosu na The Darness, najkrupnija gameplay promena tiče se mogućnosti za istovremenu upotrebu demonskih pipaka i oružja, koje se takođe može dualwieldovati. Pucanje iz dve cevi, mlaćenje desnim pipkom uz držanje protivnika naglavačke levim pipkom, ima specifičan groteskni horor šmek nalik na dijaboličnu verziju Duška Dugouška koji istovremeno svira pet različitih instrumenata, osim što rezultat nije nerviranje Sime Strahote već plejada otkinutih ruku, iščupanih srca i militantnih dekapitacija koje plivaju u reci limfe. The Darkness II je ultrabrutalna igra, prepuna scena koje i hard core igraču mogu da podignu pritisak.

Davanje prednosti pipcima i Darkness moćima umesto mecima u borbi ili pak kombinovanje više ubojnih efekata na jednom nesrećnom protivniku daje vam više mračnih poena po jedinici mere ubijanja. Tim poenima možete kupiti nove Darkness talente ili pojačavati pasivne bonuse, čime svog lika možete fino doterati u skladu sa stilom igre koji preferirate.

Posle kompletiranja kampanje, za šta će vam biti potrebno skromnih šest sati, ostaju vam dve mogućnosti – njeno ponovno prelaženje uz zadržavanje talenata koje ste kupili u prvom prelazu (tzv. Game+ mod), ili igranje Vendeti, solo/kooperativnog (maksimalno četiri igrača) seta misija, u kojima u ulozi Džekijevih Darknessom natopljenih komandosa rešavate sporedne misije, ovlaš pomenute u glavnoj kampanji. The Darkness II nema takmičarski multiplayer, što je podjednako logično (u odnosu na kontekst igre) i anahrono, nadamo se ne i presudno za tržišni (ne)uspeh u svetu koji ceni jedino puki kvantitet sadržaja i njegov replay value.

Miodrag KUZMANOVIĆ