Danilo LUKINOVIĆ

1. maj 2022.

Nekada je sve bilo bolje! Ovo je najnormalnija reakcija svakoga ko je na svetu proveo dovoljno da nevinost zameni pragmatizmom i cinizmom. Gledano kroz prizmu video-igara, čini se kao da je finansijska težina moderne industrije uklonila kreativnost, zamenivši je blještavom grafikom, realnim fizičkim modelima i open world okruženjem. Daleko od toga da nove igre nisu dobre i zanimljive, ali retki su naslovi koji ostanu urezani u svest i razvojni put bića koje prvi put odmotava narativ.

Zato ne čudi što smo zapljusnuti osveženim ili unapređenim verzijama starih igara. Square Enix je kompanija koja je na tržište lansirala masivan broj naslova koji s pravom spadaju u nostalgiju i lektiru. Takođe, poznata je, kao i mnoge japanske kompanije, po tome da im motivi ne sežu daleko od ambicija kanadske vlade iz serije „South Park”.

Crono Cross: The Radical Dreamers Edition predstavlja kombinaciju naslovne igre, koja je izdata 1999. godine za Sony Playstation, osveženih HD tekstura (mada, igra može da se igra i u originalnom režimu), dinamične kamere i „dodatne igre”. Naime, Radical Dreamers je ilustrovana, tekstualna avantura koja je izdata u Japanu, kao priča smeštena u Chrono Trigger univerzum i predstavlja sponu između dva Chrono naslova, jer se protagonisti i antagonisti Chrono Crossa prepliću sa ovom pričom. Ako ste ikada igrali neki stoni RPG, sve vam je jasno. Svaka kratka ispričana sekvenca nastavlja se (ili završava) igračevim izborom.

Što se glavne igre tiče, „Sqenix” se nije baš pretrgao. Očekivano je da je kontroler osnovno sredstvo i komande na tastaturi nisu previše rasute i izvitoperene (miš je niža rasa i ignorisan je), ali se jasno vidi manjak truda. Takođe, iako ni HD teksture neće namučiti mašinu, igra zna da izleće u Windows, secka ili naprosto ne radi. Na GTX 780, igra je odbijala da se pokrene sa poslednjom zvaničnom verzijom drajvera. Instalacija starijih drajvera rešila je problem, ali nema nikakve dokumentacije koja bi ukazala na ovakvo ponašanje.

Chrono Cross je klasičan JRPG. Tumaraćete terenom po mapama i pučini u izometrijskoj perspektivi. Izborom lokacije selite se u detaljniji svet, gde je interakcija sa okolinom izvedena u realnom vremenu, a sve je ispresecano slučajnim i namernim susretima sa nepreglednom bulumentom stvorenja. Elementi predstavljaju okosnicu borbe, ofanzivno, defanzivno ili u službi lečenja i vozdizanja. Njih ćete skupljati grindom po mapi, što trgovinom, što tamaneći sve živo. Uklapanje i pravilan izbor odgovarajućeg elementa, kao i kontriranje protivničkoj taktici, daće manje ili više zadovoljavajuće rezultate. AI, očekivano za jedan JRPG iz devedesetih, nije „strašan”, ali je za razliku od vas uvek svestan idealnih kombinacija.

Igra izgleda veoma lepo. Nove teksture malko „gituju bore” i peglaju preterano oštre uglove. Boje su prijatne, a izgled i animacija glavnih likova sasvim prihvatljivi. NPC boranija je osuđena na ružnoću. Tajne prolaze, zamke i mehanizmi raspoređeni su na očekivanim lokacijama, dok će posebno značajni objekti sijaju, da ne biste preskočili.

Začkoljica je u tome što igra (u skladu sa žanrom) zahteva da čitate stotine rečenica teksta i obraćate pažnju na svaku sitnicu. Nema markera na mini-mapi, nema osvetljenog izabranog teksta sa smernicama. Sveti car ceni rmbačenje i ako vam to smeta, onda niste vredni japanske RPG igre. Elemenata ima tušta i tma, predmeta takođe. Oružje i oklopi, koji se, nažalost, ne prikazuju na avatarima, mogu da se „prekuju” i unaprede, zamene i prodaju. Predmeti koji su krucijalni za radnju, srećom, ostaju u trajnom vlasništvu.

Priča vas konstantno šeta između dve dimenzije, kroz koje će glavni protagonista pokušati da shvati šta je zgrešio bogovima, pomogne prijateljima i, naravno, spasi svet. Naravno, nije sve šareno, jer igru prožima melanholija sa prihvatljivom dozom filozofije na temu života, smrti i sudbine.