Lidija ĐUŠIĆ RADENKOVIĆ

1. maj 2022.

AAAAArgh! Dok in-game avatar umire, po ko zna koji put, sobom se ori primalni urlik mržnje. Meta te mržnje su autori ove igre, ljudi koji su uspeli da epski upropaste prilično dobru ideju... skoro. Fanovi horora, zamislite da se Silent Hill 2 i The Thing (igra iz 2002. godine, stvarana po uzoru na slavni film) sretnu, smuvaju, venčaju i dobiju dete. Zvuči zanimljivo? I jeste zanimljivo, ali su pojedine odluke autora prilično upropastile nešto što je moglo da bude vrhunski horor doživljaj.

Meteorit pada u divljinu Sibira i pretvara netaknutu prirodu u zlokobnu zonu, punu monstruma. Da bi se zaustavilo širenje mutanata, oko cele oblasti podignut je ogroman zid. Igrač je u ulozi bezimenog sovjetskog inženjera, opremljenog pajserom, RHB odelom i snežnim sankama. Vaš zadatak je da otkrijete šta se desilo sa prethodnom ekspedicijom koja je ušla u zonu. Nešto kao Gordon Frimen za siromašne, plus sanke. Sanke služe kao skladište i interfejs za prebacivanje sa lokacije na lokaciju (nažalost, nema same vožnje).

Vaš glavni zadatak je sakupljanje uzoraka „anomalije”, čime polako odmotavate misteriju šta se zapravo desilo, a specifične misije zadaje vam misteriozni trgovac (Trader), od kog ste dobili specijalni skener za pronalaženje anomalija. Opsluživanje skenera izvedeno je prilično traljavo i zahteva konstantno žongliranje između oružja i skenera (plus neprestano vraćanje ove alatke u ranac). Upotreba baterijske lampe je, kudikamo, normalnija. Sama lampa zakačena vam je na glavu, ali i ovde postoji problem, njena baterija se prilično brzo prazni. Rešenje je u neprestanoj štednji i isključivanju lampe kada nije neophodna, ali to, naravno, prilično nervira. Mesta za dopunjavanje baterije ima sasvim dovoljno, na vašim sankama ili pored napuštenih šatora na koje nailazite, ali bi tok igre bio prijatniji da baterije traju duplo duže.

Bitan neprijatelj je i hladnoća. I pored specijalnog odela koje nosite, sibirska zima nije šala. Na HUD-u imate, osim indikatora stamine, baterije i indikator smrzavanja. Prečesto ćete morati da uđete u neki od šatora i založite vatru (Srećom, drveta za potpalu ima dovoljno u okolnoj šumi.) Ipak, kao i sa baterijom, tempo igre bio bi pitkiji da se indikator smrzavanja puni barem duplo sporije. Tako bi ste imali dovoljno vremena da, zapravo, igrate igru, umesto da neprestano jurite drva i punjače.

Slotovi ranca koji nosite sa sobom (inventar) prilično se brzo popune, a posebno iritira što komad drveta za potpalu zauzima četiri od dvanaest slotova. Bez veze. Sakupljene eksere, elektro delove ili plastiku koristite na radnim stolovima sa 3D printerom. Metal, polimeri i elektro delovi su ključni resursi za izradu alatki i uređaja koji će vam pomoći u istraživanju. Žongliranje i ovde pomalja svoju ružnu glavu, jer kada pronađete plan za izradu nekog uređaja, on nije kompatibilan sa bilo kojim 3D printerom, pa morate da pamtite šta se gde pravi.

Posebna priča su neprijatelji u vidu zombi/mutanata, čija glavna karakteristika je iritantnost, usled žilavosti i upornosti. U ove „HP-sunđere” prvo ispraznite pušku sa pet metaka, pa sledi lemanje pajserom ili sekiricom. Dok jedan gekne, drugi počinje da vas juri kroz šumu, upornošću balegara iz „Poslednje oaze”. Sam dizajn protivnika je solidan i pristojno jeziv, ali loš balans borbe totalno upropaštava već klimavi gameplay.

Grafički, igra ne izgleda loše, ali je jasno da se radi o naslovu sa limitiranim budžetom. Ipak, dizajn lokacija stvara odličnu horor atmosferu i muvanje po mračnoj šumi lepo pušta jezu niz kičmu. Zvuk je, takođe, sasvim solidan, pogotovo sablasan huk vetra u krošnjama.

Ako autori poslušaju igračku zajednicu i ako uspeju da isprave navedene probleme(a već su izbacili jedno pet zakrpa, pa deluju vrlo agilno), Expedition Zero, može da bude odlična igra. U ovakvom stanju je na momente vrlo zabavna, ali, uglavnom iritira.