Marko VASILJEVIĆ

1. maj 2022.

Od poplave silnih betl-rojala, koopova i kolodjutija, kao da smo malo zaboravili na stare dobre doomolike pucačine. Za sve nostalgičare, a i one nevoljne da igraju pucačine koje zahtevaju da zidate kerefeke, skupljate skinove, bacate novce na battle passove i slične koještarije, evo slatkog fiksa da vam prodrma sećanja i želudac.

Forgive me Father jeste retro u nekim svojim konceptima koji su definisali žanr pre skoro 30 godina, ali donosi i dovoljno materijala da ne ostane puki omaž i jeftin pucanj u pravcu nostalgije. Stripovski grafički stil izgleda čisto i dovoljno kvalitetno da nemate utisak da je „retro” upotrebljen kao izgovor da se ošljari, već zaista kao vizija autora. Možda će vas iznenaditi da su neprijatelji (i određeni objekti u igri), zapravo, 2D sprajtovi, kao u stara, dobra vremena, što je sasvim u skladu sa stajlingom igre i čak je simpatično.

Nivoi, takođe, prate klasike i biće tu dosta hodnika kao i poneka veća prostorija za dobro masovno napucavanje. Ključevi u bojama se podrazumevaju, a i svaki nivo nagrađuje trud ako pronađete secret delove, najčešće municijom i zdravljem. Tajne na nivoima su ispod očekivanog i onoga na šta smo navikli. Ovde nećete morati da spamujete taster za interakciju kod svake cigle koja deluje čudno osvetljeno, već su u pitanju delovi nivoa koji su, zapravo, lako dostupni. Početni nivoi su nešto konzervativniji, sporiji, nemaštovitiji i skučeni, ali stvari se popravljaju vremenom i tek posle sat-dva će sve početi „da vas radi” kako valja.

Ne samo što se dizajn nivoa popravlja, već i raznovrsnost neprijatelja. Dok su u početnoj urbanoj zoni mahom zombiji i slični akrepi, koje eliminišete jednim headshotom, kasnije će vas namučiti svakojaki ghoulovi, ribari sa eksplozivnim ribama koje bacaju na vas (!?), histerični psihijatrijski pacijenti i drugi, zaista maštovito osmišljeni protivnici kao i nekolicina pravih, (ne preterano teških) bossova. Da sve bude još bolje, autori su se potrudili da svaki neprijatelj ima i poneku sitnicu koja doprinosi atmosferi. Na primer, zombiji u ruci nose rezervnu glavu koju stavljaju nakon što im rascvetate prvu, a takvih forica ima zaista pregršt.

Dodatni kvalitativni sastojak gameplaya je i drvo talenata. Kroz igru stičete iskustvo i poene koje investirate u boost oružja ili pasivnih bonusa. Već viđena stvar, ali zamislite da ste ovo imali početkom devedesetih i biće vam super. Nemoguće je otključati svako unapređenje, jer neka isključuju druga, što vam ostavlja prostor da isprobate drugačiji build u nekom drugom prolasku kroz igru. Oružja su prilično uobičajena: pištolj, sačmara, automati, a monotoniju razbija lanser harpuna. Oružje može da se unapređuje u jače verzije, često prilično vizuelno upečatljive.

U igri birate jednog od dva lika. Tu je sveštenik, koji i izgovara naslovnu rečenicu dok upokojava prokletnike. Opcija dva je novinarka koja ulazi u fajt sa još manje obzira, a po komentarima koje povremeno „baca”, ne deluje ni da je čitava situacija previše potresa. Razlike, osim u replikama, ogledaju se i u specijalkama koje mogu da se iskoriste kada vam se napuni skala „ludila”. Specijalke otključavate tek kada pokupite predmet koji ih aktivira. Ipak, bez obzira na relativno maštovitu ideju, osećaj prilikom igranja je da ovi bonusi, zapravo, ne prave neku posebnu razliku i pitanje je koliko će vas zainteresovati da ih i zaista koristite, sem u baš ozbiljnim krljačkim deonicama. Mada, ideja da sveštenik pokupi i koristi Lavkraftovski nekronomikon je skroz simpa?

Inače, Lavkraft je samo blaga inspiracija za čitavu stvar, barem u smislu priče. Mračne sile zaposele su stanovnike malog naselja, ali je malo toga još poznato. Delići lorea razbacani su kroz igru, mada su mahom dosadni i verovatno ćete ih ignorisati. Srećom, ovo nije tip igre koji zavisi od takvih trivijalnih stvari kao što je pripovedanje.

Sve u svemu odličan „boomer-shooter” koji i ovakav kakav je, svojoj publici daje dovoljno, a ne sumnjamo da će do finalne verzije biti i još bolji.