Miodrag KUZMANOVIĆ

1. maj 2022.

Klonova fantastičnog FTL-a ima kao kusih pasa, ali jubilarna druga igra Subset Gamesa, Into the Breach, do pojave Kaiju Warsa nije imala imitatore. Možda je reč „klon” u ovom slučaju prejaka, jer se Kaiju Wars trudi i uspeva da bude drugačiji i pored ključnih elemenata koji su definitivno inspirisani Breachom.

Ratovi Kaiđua su potezna taktička igra u kojoj branite gradove i instalacije od najezdi megamonstruma. Kao i u japanskim mitovima o Godzili, ti monsteri su eonima živeli na zemlji, ali su iznenada, iz nejasnih razloga, počeli da napadaju čovečanstvo. Mape s kvadratnom osnovom, resursna ekonomija, monstrumi koji razaraju objekte, vizuelni stil i mnogi drugi elementi podsećaju na Into the Breach. Bitna razlika između Kaiđua i tog uzora leži u karakteru borbe protiv čudovišta - umesto specijalizovanih, dragocenih mechova sa jedinstvenim sposobnostima i napadima, ovde vodite potrošne jedinice koje lako menjate kad ih kaiđu pregazi, spali ili iznabada repom.

U igri postoji pet tipova kaiđua, klasičnih arhetipova iz japanskih filmova i stripova. Imamo ekvivalente Rodana, Godzile, pa i King-Konga, a svaki ima sposobnosti koje očekujete od njega. Iako kampanja ima raznovrsne misije sa različitim ciljevima, za većinu, generalno, važi da do kraja morate da sačuvate glavnu laboratoriju. Kaiđu se uvek navodi ka najbližem objektu, ali nakon određenog broja poteza, kreće pravo ka labosu, koji onda morate evakuisati i ljudstvo premestiti u sledeći. Što se tiče jedinica, na raspolaganju imate klasičan vojni arsenal (tenkovi, pešadija, raketna artiljerija...), ali i eksperimentalne jedinice, poput hoverkrafta s energetskim štitom, mecha letelice koja se transformiše u robota, laserskog topa i drugih.

Većina misija može da se završi na dva načina - eliminacijom kaiđua ili dostizanjem zacrtanog naučnog praga. Pored novca koji služi za kupovinu i popravku jedinica i gradnju vojnih objekata, u misijama prikupljate i naučne poene, koji zavise od broja aktivnih laboratorija na terenu i praćenja kaiđua radarskom jedinicom. Naučni poeni ne otključavaju ništa korisno, već služe isključivo kao resurs koji se prikuplja radi pobede. U igri postoji i metaprogresija, identična kao u Breachu - prelaženje misije vam daje jednu medalju, ali ispunjavanje drugih uslova, najčešće vezanih za broj poteza, daje i drugu. Medalje koristite za permanentno ojačavanje specijalne kategorije „Ace” jedinica (po jedna iz svake klase), kao i za otključavanje slotova za naučnike koji vam daju permanentne bonuse u misijama.

Iz svake pore Kaiju Warsa izbija entuzijazam autora, koji je ponekad toliko jak da se pretvara u jezivi krindž. Misioni brifinzi s dijalozima između majora Dangera, šefice naučnog tima i generala, koji je očigledno alien, izazivaju auto-blam, a kratke sekvence studijskih fake-festi nateraće vas da odgrizete sopstvenu nogu. Muzika je superiritantna, a forsirani retro šmek katodnog monitora s ivičnom distorzijom i neonskim koloritom pomalo besmislen. Kakve retro-uspomene evocira ovakva estetika? Sećanja na arkadne aparate sa kompleksnim taktičkim igrama kakvi nikad nisu postojali? Ili na japanske nastavke filmske „Godzile”, koja fura sasvim drugačiji vizuelni fazon?

Sledeća stvar koja iritira jesu misione scenske animacije koje ne mogu da se prekinu. Kad, na primer, kaiđu sruši objekat, zaleči dva HP-a i trijumfalno borbeno urlikne, ta scena traje desetak sekundi i ponavlja se X puta u svakoj misiji. Šiz dodatno pojačava činjenica da te kaiđu pokrivalice gledate češće kad vam zver pomera dupe, tako da vam filmčići deluju kao dodatna so na ranu.

Ipak, nijedna od navedenih mana nema nepremostiv karakter. Dijalozi se mogu ignorisati bez ikakvih posledica, a ako u nekom patchu ubace opciju za preskakanje dosadnih animacija, Kaiju Wars će postati prilično udobna igra. Ali, dok se to ne desi, sedamdeset dva je puna kapa.