Vladimir PISODOROV

1. novembar 2020.

Kao neko ko gotovo 35 godina „obija pragove” teniskih terena, kod potpisnika ovih redova Tennis World Tour 2 nije izazvao apsolutno nikakvu pozitivnu emociju. Od nekada perspektivne simulacije „belog sporta”, ovaj naslov srozao se do nivoa na kom nisu bili ni prosečni naslovi pretprošle generacije.

Na prvi pogled, uopšte se ne čini tako, jer po odabiru režima Exhibition, pred igračem se nalazi izbor od čak 38 igrača - 25 muških i 13 ženskih. Dakle, kada je roster igrača u pitanju, Tennis World Tour 2 najkompletnija je igra u klasi koja je ikad ugledala svetlost dana. Ipak, ovde postoje tri stvari koje nam se nisu svidele, a prva od njih je to što nema najboljeg svetskog igrača, našeg Novaka Đokovića. Tu su Nadal, Federer, Vavrinka, Tim, Zverev, Šapovalov, Kirios, Cicipas... S druge strane, WTA deo rostera predvode Barti, Mugurza, Svitolina, Kvitova, Andresku i ostale perjanice ženskog tenisa, dok nedostaju Osaka, sestre Vilijams, Kerber... Na raspolaganju su i teniske legende i to je druga zamerka koju imamo u ovom departmentu. Naime, autori su se odlučili samo za dve legende: Gugu Kuertena i Marata Safina, pa nam se čini da je to urađeno više reda radi. Konačno, treća stvar koja nam se nije svidela je kvalitet modela igrača koji odstupa od slučaja do slučaja - neki igrači podsećaju na svoje real life uzore, dok su neki samo blede kopije.

Dobra stvar je to što je odmah od starta moguće igrati i singlove i dublove, za razliku od prošle igre. U potonjem slučaju na raspolaganju su i miks dublovi i možemo da kažemo da su mečevi parova ujedno jedan od najboljih featuresa igre. Nažalost, gotovo sve pozitivne strane igre padaju u vodu kada izađete na teren. Tennis World Tour 2 ni grafički, a ni gameplayom neće uspeti da vas privuče. Modeli igrača su pregrubi, publika „isprana” i jednolična, dok je tekstura podloga na kojima se mečevi igraju razmrljana i mutna. Prilikom igranja na šljaci, po terenu ostaju „ožiljci” koji pre liče na produkt kretanja nekakvih džinovskih puževa, nego na tragove klizanja i trčanja igrača.

Prilično razočaranje osetićete već posle prvog udarca virtuelne loptice. Udarci su mlaki, neeksplozivni i čini se da u velikom broju slučajeva ne dolazi do pravilnog kontakta između reketa i loptice. Uopšte nemate utisak da igrači udaraju po loptici, već da je nekako guraju i „ližu” reketom. I sam let loptice je čudan, zbog čega će vam se činiti da su loptice od sunđeraste mase. Iako je na raspolaganju čak pet vrsta udaraca: spin, slajs, ravan, lob i skraćena loptica, nemojte da se iznenadite kada igrač bude odigrao nešto drugačije od onog što ste mu naredili. To vam u startu ruši taktiku, a kada se doda i to da loptica neretko, iz nerazjašnjenih razloga, ne ide u stranu koju ste odabrali, jasno je da vas očekuju mečevi koji donose priličnu količinu neočekivanih dešavanja.

Priličnoj papazjaniji doprinosi i AI koga u jednom trenutku „mrzi” da trči, a već u drugom od njegovih neverovatno preciznih udaraca ne možete da se odbranite. Inače, publika koja kao da je izašla iz jezera u seriji „The Haunting of Bly Manor” retko kad pada u delirijum i razmene sa više od dvadeset prebacivanja nagrađuje tek mlakim, sporadičnim aplauzom koji vam nikako neće podići adrenalin.

Jedna od stvari koje su dobre, ali ne uspevaju da isplivaju na videlo, jeste mogućnost opremanja vođenog igrača u kampanji. Autori su do te mere obratili pažnju na detalje podešavanja opreme, da (na primer) čak i izbor overgripova utiče na kvalitet izvođenja pojedinih udaraca. S druge strane, po prvi put u jednoj teniskoj simulaciji (iako to nije baš realno) možemo da biramo različite tipove podloga na istoj lokaciji, vremenske prilike i to da li se meč igra danju ili noću. To utiče na visinu odskoka loptice i/ili intenzitet spina, iako to u praksi baš i nećete biti u prilici da osetite - igranje na različitim podlogama u ovoj igri ne razlikuje se previše.