Aleksandar DINIĆ

1. novembar 2020.

Preko trnja do zvezda... pa nazad u trnje. Ovako bi se mogao opisati bizarni odnos koji Electronic Arts ima prema kravi muzari zvanoj Star Wars, gotovo na istovetan način na koji se Dizni odnosi prema filmskim iteracijama serijala, nakon što je pre osam godina pljucnuo četiri milijarde dolara za kupovinu Lucasfilma. Nakon mlakog Star Wars Battlefronta i loot box fijaska sa njegovim nastavkom, iskru (nove) nade da nije sve izgubljeno najviše je podgrejao odlični Jedi: Fallen Order od pre godinu dana. Bezidejni mastodont iz Redvud Sitija tek sada je fanovima ponudio novi Star Wars fiks sumnjivog kvaliteta i još sumnjivijeg roka trajanja.

Sudeći po ranim najavama, SW Squadrons je ostavljao utisak kapitalizacije najuspešnijeg režima igranja iz Star Wars Battlefronta 2 - svemirskih bitaka diljem daleke, daleke galaksije, kroz sve njene vremenske periode i u koži mnogih znanih i neznanih junaka sage. Finalni proizvod daleko je od toga, igra koja ni jednog trenutka neće postati zabavna i raznovrsna poput serijala Rogue Squadron, neće ponoviti pomenutu, uspelu multiplayer komponentu iz Battlefronta 2, eksplozivnost, niti kvalitet legendarnih Freespaceova, a neće moći ni da se pohvali nedostižnim stepenom kompleksnosti slavnih igara X-Wing/Tie Fighter. Deo razloga za naše nisko mišljenje je i izostanak misija na površinama planeta, bez obzira na famozno dobar sinematik Hunted koji je to, valjda, obećavao. Squadrons deluje kao šturi fan made arkadni simulator sklepan za par popodneva, kojem je zatim Electronic Arts upumpao dovoljno novca za uspelu vizuelnu glazuru, ostavljajući mnogo toga nedorečenog ispod privlačne spoljašnosti.

Za pišljivih 40 evra igra, verovali ili ne, nudi ukupno tri režima igranja, ako izuzmemo automatizovani i ogoljeni tutorijal. Kampanja za jednog igrača osrednje dužine i isto takvog kvaliteta, odnosno, multiplayer komponenta koju čine čisti, pet-na-pet dogfajtovi između suprotstavljenih igrača i šatro-masovniji Fleet Battles okršaji sa bazičnom postavkom, su nešto što bi, u najmanju ruku, trebalo deliti besplatno igračima koji su pazarili bilo koju Star Wars igru izdatu u poslednjih pet godina.

Single player od 14 linearno nanizanih misija smešten je (izuzev dva kraća prologa) u period nakon bitke kod Endora i uništenja druge Zvezde Smrti. Priča vas naizmenično stavlja u letačke kombinezone odreda Nove Republike na zadatku akvizicije i čerupanja zvezdanih razarača radi izgradnje ultimativnog Starhawk kapitalca, odnosno, imperijalne eskadrile namerene ne samo da to spreči, već i da se osveti izdajniku iz sopstvenih redova koji je zaigrao za protivnički tim. Sama kampanja je, kao svedenija mikro-priča unutar bogatog Star Warslorea, sasvim funkcionalno osmišljena i kvalitetno producirana, sa gomilom efektnih sinematika i međuanimacija, uz mogućnost obraćanja nekolicini kompanjona, wingmena i oficira između misija, ali i potkresana za bilo kakav dublji ili kompleksniji sadržaj. Nema istraživanja matičnog broda, posećivanja različitih paluba, praćenja karijere, činova, kutije sa medaljama koje ćete brižljivo glancati između dva angažmana, višestrukih načina za postizanje ciljeva u misijama i svega onoga što je krasilo razne Freespaceove, X-Wingove, Wing Commandere i ostale kultne igre.

Ograničeni ste na samo dva „čvorišta” između kojih šaltate (hangar i soba za brifinge), uz mogućnost dodatne kastomizacije izgleda, kako vašeg pilotskog avatara, tako i unutrašnjosti kokpita letelice raznim „otključivim” drangulijama, hologramima i džižda-bidžama koji donose određen dašak svežine celoj stvari. Sa druge strane, priču „krase” i nebulozni, apsurdni i sasvim primetni momenti SJW i WOKE „kulture” i nepotrebno ugurane političke korektnosti, u vidu neprirodno velikog broja ženskih likova u igri (uključujući i razne vanzemaljske rase), dok je vrhunac momenat kada jedan od muških pilota počne da drobi o svom suprugu kog je morao da ostavi kada je odlazio u rat... Bljuv.

Dogfight režim koji smo spomenuli jasan je sam po sebi, dok su Fleet Battles koncipirane na maksimalno uprošćen način: cilj igrača na obe strane (potpomognutih AI „saborcima”) jeste sekvencijalno reduciranje protivničkih lovaca, eliminacija dve inicijalne krstarice za podršku, nakon čega se otvara privremeni „prozor” za napad na kapitalni matični brod druge strane, pukom paljbom ili taktičkim razaranjem nekoliko primarnih podsistema. I to je sve. Na stranu odsustvo bilo kakvih dodatnih modova ili varijanti, ostaje upitnik iznad glave zbog čega je zanemaren mnogo bolji sistem masovnijih okršaja viđen u drugom Battlefrontu, sa nizom različitih zadataka misije za jednu stranu, odnosno, pozamašnim poolom letelica na drugoj koji treba u tome da je spreče.

Obe strane raspolažu sa po četiri prepoznatljive letelice različite namene: lovci X-Wing/Tie Fighter, presretači A-Wing/Tie Interceptor, bombarderi Y-Wing/Tie Bomber i letelice za podršku U-Wing/Tie Reaper (nema ljubavi za B-Wing ovaj put, šmrc). Između različitih klasa letelica postoje standardne razlike: pobunjenička flotila raspolaže štitovima koji ih čine generalno sporijima, dok se imperijalci uzdaju u brzinu i okretnost. Osećaj prilikom letenja, otvaranje vatre, različitih manevara i eskivaža sasvim je korektan (uključujući i driftovanje u punoj brzini za efektno repozicioniranje viđeno u osmoj epizodi filmskog serijala), a tu je i uspeli momenat iz X-Wing/Tie Fighter igara koji se tiče mogućnosti različitog preusmeravanja energije na jedan brodski sistem na uštrb drugih (štit, motore ili topove), odnosno „overcharge” prednjih/zadnjih štitova za prelet većih brodova.

Mape, iako su sve „svemirske”, nisu samo prazan prostor gde se ne zna ni koji pije ni ko plaća, već ih uvek krasi obilje elemenata koji otežavaju let ili se mogu iskoristiti taktički kao zaklon (asteroidna polja, plutajuće krhotine i otpaci, svemirske stanice i drugo). Pohvale zaslužuje i majstorisanje na brodovima između misija. Razne brodske sisteme možete da zamenite boljim modelima koji se otključavaju level-up tokenima. Svaki otključani komad opreme za sobom povlači određene prednosti, ali i penale ili ograničenja. To igraču omogućava da fino nacinculira karakteristike letelice u skladu sa ličnim preferencama ili ulogom koju želi da ima u eskadrili ili datoj misiji. Pokude upućujemo rogobatnom sistemu selekcije između različitih vrsta meta u okruženju (neprijatelji, saveznici, neutralni elementi, primarni i sekundarni ciljevi i slično) koji je mogao da bude izveden elegantnije, sa mapom i pregledom svih učesnika, a tu je i nemogućnost izmeštanja pogleda u perspektivu trećeg lica. Sa jedne strane, insistiranje na cockpit-only pogledu razumljivo je zbog potenciranja uranjanja u atmosferu igre. Sa druge strane, nije isključeno da je ubacivanje drugih opcija, zapravo, deo nekog dijaboličnog plana za plaćene DLC-ove u budućnosti.

Kontrolna šema po svom kvalitetu varira od mučno neupotrebljive (miš i tastatura), prihvatljivo funkcionalne (kontroler), do idealne (džojstik sa pratećom letačkom opremom). Mnogi su se džambasi kleli (po Internetu) da igra u Virtual Reality varijanti funkcioniše i deluje nezamislivo bolje, ali to nismo imali prilike da isprobamo, niti bi to previše popravilo utisak vezan za manjkavost na ostalim poljima.

U ovakvom stanju, igra podseća na mali, musavi garažni bend koji kuburi po neuglednim kafićima i zadimljenim klubovima u sporednim uličicama, sa par prosečnih pesama koje stalno vrti u krug i nada se čudu, ali i bogatim ćaletom jednog od članova koji je iskeširao vrsnog grafičkog dizajnera da im osmisli postere, flajere i sav ostali vizuelni identitet. Star Wars Squadron je funkcionalni kostur koji je prošao sve „ček-markove” vezane za kvalitetnu i prepoznatljivu prezentaciju, odnosno, uspelu i duboku atmosferu, ali je zato podbacio po pitanju dodatnog sadržaja koji je, po svim zakonitostima zdravog razuma, morao biti prisutan u paketu ovog cenovnog ranga.