Aleksandar DINIĆ

1. novembar 2020.

Četiri meseca nakon prvih utisaka ranom verzijom Partisansa 1941 (SK 07/2020), sredinom meseca oktobra, stigla nam je i kompletirana igra. Koncept kombinovanja Commandosolikog upravljanja pojedincima sa specijalnim veštinama i njihovog punog borbenog angažmana kada prikradanje, distrakcija i zavrtanje vratova iz senke ne urode plodom, odisala je solidnim potencijalom koji se ne viđa tako često. Finalna verzija igre donela nam je još nekoliko uspelih novina u svom izvođenju, ali i pojedine neispravljene boljke i propuste odranije.

Za razliku od svojih kolega po oružju iz pomenute Commandos sage, koji su mrsili konce Trećem Rajhu i Imperijalnom Japanu na mnogo širem i eksplozivnijem planu, Partisans 1941 donosi svedeniju i setniju odiseju nekolicine nepokorivih boraca Istočnog fronta, koji će kroz niz taktičkih (i par ličnih) misija pokušati da ublaže nacistički stisak širom ratom razrovane Rusije. Poređenja sa pomenutim serijalom i sličnim ostvarenjima (Shadow Tactics, Desperados 3 i slično) opravdana su tačno jednom trećinom, jer Partizani u svoj lonac kao dodatne sastojke ubacuju pomenuto taktičko napucavanje, odnosno, interesantan menadžment baze između misija, koji nismo imali prilike da onomad probamo u demo verziji.

Prikradanje protivnicima iz više pravaca, po različitim vrstama šiblja, visoke trave i drugih terenskih elemenata koji vas skrivaju, protivničko vidno polja koje treba izbegavati, par specijalnih veština za dodatnu distrakciju (bacanje kamenčića i flaša sa alkoholnim sadržajem, maskiranje, slobodna šetnja između stražara i odvraćanje njihove pažnje), tu su, pre svega, radi izdvajanja i tihe eliminacije usamljenih protivnika (nožem, hloroformom ili prigušenim naoružanjem).

Jednom kada proređivanje više nije moguće, na scenu stupa robustan i funkcionalan borbeni modul koji podseća na Warhammer 40K Dawn of War 2 i Company of Heroes igre. Zauzimanje terenskih zaklona iz različitih pravaca, radi pokrivanja što šireg radijusa „dejstva”, pravljenje zaseda, korigovanje taktike u hodu (sa mogućnošću usporavanja protoka vremena), bacanje granata, korišćenje različitih ofanzivnih specijalki (zajedničkih ili unikatnih za pojedince) rezultuje brzim, dinamičnim i surovim razmenama vatre iz kojih ćete, uz određenu dozu sreće, izlaziti kao pobednici, nakon što štektanja utihnu i dim se raziđe. Pored linija zdravlja, za borbe su presudne i trajno zarađene povrede, koje negativno utiču na različite atribute likova sve dok se ne saniraju, kao i skala morala trenutne ekipe koju obarate prečestim povredama i partizanskom „akvizicijom” dobara po zaseocima i farmama koja vam ne pripadaju, odnosno, povećavate uspešnim obavljanjem zadataka.

Predah između nivoa koristićete za ograničeno vođenje vaše male, ali stamene baze, iz koje unapređujete svoj strateški potencijal u borbi protiv okupatora, kako kroz izgradnju sijaset objekata raznih namena, tako i slanjem odabranih pitomaca na opasne, ali i potencijalno unosne zadatke sa predefinisanim nagradama (iskustveni poeni, municija, oružje i oprema). Na sličan način (pecanjem, radom u stolarskoj radionici, kuvanjem i slično), kampu obezbeđujete preko potrebnu hranu, koja se troši po jednom poteznom danu, odnosno, materijal za izradu različite opreme ili apgrejd oružja koje nosite u misije.

Na terenu sve ovo solidno funkcioniše, ali sa pripadajućim kljakavostima koje su, očigledno, rezultat manjeg budžeta i nedovoljnog poliranja. Osećaj tokom igranja je nekako trom i inertan (naročito u šunjalačkim segmentima), a isto važi i za zamorno pozicioniranje kamere. Sve vrste zaklone igra tretira na identičan način (!?), dok najveći problem predstavlja neprecizno i naporno nabadanje ikonica na ekranu za razne operacije (obijanje ormarića, pelješenje i podizanje leševa npr.), kao i bagovi sa prolaskom kroz mnogobrojna vrata. Nivoi, takođe, pate i od vizuelne jednoličnosti i akutnog odsustva identiteta koji bi doneo preko potrebnu svežinu igranju, na šta se treba spremiti, ukoliko igri nameravate da pružite šansu.