Miodrag KUZMANOVIĆ

1. novembar 2020.

Impozantne dubine vojvođanske akvatorije inspirisale su novosadski studio Digital Arrow da napravi prvu Aquanox igru nakon skoro dve decenije hijatusa. Tog serijala se sećam u magli. Znam da sam kasnih devedesetih igrao drevni prvi deo, koji se nije čak ni zvao Aquanox, već Archimedean Dynasty, i da mi se svidela ideja Wing Commandera pod vodom. AquaNox iz 2001. mi se nije naročito dopao, jer je vidljivo imao ambiciju da bude poster igra za GeForce 3 Ti i njegove T&L rutine koje su tada bile ono što je RTX danas. Lepi mehurići, isprazan gejmplej, a to je isto važilo i za AquaNox 2: Revelation. U poređenju sa FreeSpace 2, svi AquaNoxovi bili su smešni, a razlika između vode i vakuuma tu nije igrala veliku ulogu.

Razlog za renesansu Aquanoxa, ovoga puta s malim „n” u sredini, verovatno je faktor koji se zove „nemački gejmer”, što indikuje i izbor izdavača (THQ Nordic). Neki naslovi iz nepoznatih razloga opčine nemačku publiku, koja je dovoljno velika za ciljanu investiciju u AA igru. Tako se (verovatno) rodila ideja za Aquanox: Deep Descent, koji je posle šest godina razvoja konačno isplivao na tržište.

Ne znam da li je Aquanox: Deep Descent namerno ili silom prilika konzervativan do bola, ali smatram da je osamnaest godina dovoljno da se smisle i implementiraju nekakve nove gameplay ideje. Osim moderne grafike, ovo je praktično ista igra kao i stari nastavci, podvodna pucačina s linearnom kampanjom i blagom iluzijom slobode u prostranim, podvodnim okruženjima. Pesimista bi je nazvao mlaćenjem prazne slame radi profitiranja na nostalgičarima, dok bi optimista potegao nekakav argument plemenite tradicije. Moj stav je da se radi o mehanički solidnoj igri prevaziđene forme, s dosadnom kampanjom i povremenim interesantnim narativnim momentima. Ipak, za jednu podvodnu igru, najviše joj fali osećaj čudesnog i spektakularnog koji se ima kada se igra genijalna Subnautica. Dubine Aquanoxa su mračne i toliko sumorne da ne želite da im se vratite.

Opet sam obrnuo razradu i zaključak, ali preživećete nekako... Aquanox: Deep Descent je postapokaliptična balada o ostacima čovečanstva koji preživljavaju u okeanskim dubinama, prenoseći stare razmirice na morsko dno i boreći se s mutiranom faunom i agresivnim nano-planktonom. U ulozi ste kvarteta sveže probuđenih operativaca, koji su nekoliko stoleća nakon kraja sveta proveli u hibernaciji. Imaju tajnu agendu koje se ne sećaju zbog krioamnezije, a i ljudi koji su ih našli i „rezovali” imaju svoje planove za njih. Četvoro junaka, praktično, funkcioniše kao jedan ako igrate solo, a input ostalih imate samo u konverzacijama vezanim za priču. Igra podržava i co-op single player, a u tom režimu svaki junak dobija svoju mini-podmornicu i aktivno učešće u kampanji.

Okruženje je naoko prostrano, ali je realno svedeno iz dva razloga - sveprisutnog nano-planktona koji oivičava borbenu zonu (lagano vam razjeda plovilo) i same konstrukcije morskog dna, koje je previše agresivno isparcelisano kanjonima, pećinama, kamenim lukovima, potopljenim građevinama i brodovima. Ovo je igra u kojoj, praktično, nema normalnog dna, zato što bi pucačka akcija bila monotona bez prepreka koje prekidaju LoS. Kad se već dotakoh pucanja, vaše mini-podmornice su relativno spore, ali mogu brzo da dodžuju, što borbe čini delimično histeričnom rabotom, posebno pri kraju kampanje. Dva prsta ćete držati na orozima levog i desnog oružja, a treći će vam lebdeti iznad tastera za HP i shield „napitke”, to jest, servisne dodatke koji vas instant popravljaju u borbi. U sukobu s većinom protivnika nema neke posebne taktike - pucaćete iz najjačeg oružja koje ste otključali dok se jedan od vas ne raspadne. Oponenti najčešće ne manevrišu, već vas čukaju kao da su usidreni, tako da nema govora o bilo kakvom AI-ju.

Ne znam da li je dovoljno jasno iz ove tiradice, ali nisam oduševljen novim Aquanoxom...