Miloš CVETKOVIĆ

1. novembar 2020.

Da nije igra, nego ljudsko biće, čuvena Mafia iz 2002. godine danas bi mogla da glasa na izborima. Krajem avgusta ove godine navršilo se punoletstvo kultne story driven akcione avanture s početka veka, a 2K Games je kroz rad studija Hangar 13 priredio pravu poslasticu u to ime.

Mafia Definitive Edition je, za razliku od užasnih definitivnih izdanja promašenog drugog i mušičavog trećeg dela, i te kako pristojan rimejk. Nakon dva epska promašaja od letos, 2K Games je odložio glavno jelo, pompezno najavljeni rimejk legendarnog keca, a odlaganje se ispostavilo kao odličan izbor. Iako bi većina čitalaca trebalo da zna o kojoj se igri radi, mlađu populaciju valja uputiti u malo istorije gejminga!

U doba kada je Rockstar Games tek zagazio u trodimenzionalni kriminal po fiktivnim gradovima sa Grand Theft Autom 3, a Call of Duty i Battlefield nisu postojali, Warcraft je bio asocijacija na real-time strategiju, a BioWare znao značenje reči integritet, češki 2K Games izdao je fenomenalnu igru jednostavnog naziva - Mafia. Koncept otvorenog sveta te davne 2002. godine bio je veći fenomen nego danas igra bez mikrotransakcija, a filmsko iskustvo u igranju moglo je da se pomene samo kada su u pitanju najbolji naslovi na tržištu. Originalna Mafia je, između ostalog, tu i pripadala - među najboljima. Igrač je u ulozi Tomija Enđeloa, taksiste u fiktivnom Lost Heavenu, koji je po svemu osim po imenu Čikago tridesetih godina XX veka. Nakon što silom prilika pomogne dvojici gangstera, pošteni radnik Enđelo postaje član jedne od „porodica” koje se bore za prevlast na ulicama Lost Heavena pod pokroviteljstvom Don Salierija. U maniru godinu dana starijeg Grand Theft Auta 3, igrači su 2002. širili strah i trepet ulicama Lost Heavena, sa bitnom razlikom odsustva pravog otvorenog sveta (mada sada postoji Free Ride režim). Misije su se nizale jedna za drugom, automobili iz onog perioda harali su virtuelnim ulicama, dok je iz njihovih radio-prijemnika treštao sving i big bend džez i te, 2002. godine, ništa nije narušavalo atmosferu mafijaškog zlatnog doba.

Na veliku sreću tih igrača od onda, ali i potencijalnih novih, atmosfera u definitivnom izdanju Mafije nije narušena. Za razliku od remastera žalosne dvojke, grafički fejslift je urađen kako valja, igra je gotovo ispeglana od bagova i gličeva, a gluma, animacija i glasovi podignuti su na još viši nivo. Po svemu, osim po mehanici, Mafia Definitive Edition pripada ovoj (ili, u krajnjoj liniji, prethodnoj) generaciji igara i to je dobra stvar. Iako bi nekoliko novijih tehnoloških čuda učinilo igru krasnijom i raskošnijom, ne može se reći da je igra vizuelno neugodna. Osvetljenje i osvežene teksture čine ovoj matoroj igri veću uslugu nego svi beautify filteri Instagram zavisnicima. Uzimajući u obzir da je ovo remaster igre stare skoro 20 godina, MDE izgleda izvrsno, naročito kada prolazite gradom noću dok pada kiša. Kombinacija neonskih svetala, kiše i odsjaja u barama ušuškaće vas u noir atmosferu dok ste rekli: „Hey, boss!”.

Po svim aspektima igračke mehanike, u pitanju je cover shooter sa instancama vožnje. Osećaj pri pucanju je solidan, ali ne očekujte Rockstarov nivo kvaliteta. U odnosu na notorno tešku vožnju u originalu, default opcija pruža vam znatno udobnije osećaj. Za puriste, razvojni tim je ostavio i Simulation opciju koja će začiniti vožnju. Problem sa gejmplejom leži u konstantnom osećaju da su igrački standardi odavno pregazili temelje na kojima je stvarana Mafia. Igra je bolno linearna, mada to i ne smeta, jer je i onomad odlična priča obogaćena dodatnom dubinom pojedinih likova, pa ukupno iskustvo možete posmatrati kao priliku da odigrate samo lepšu originalnu Mafiju.

Iako joj fale određene AAA karakteristike, Mafia Definitive Edition nikako nije loša igra. Aspekti gejmpleja nisu baš odoleli zubu vremena, ali rade posao. Grafika je znatno unapređena, priča je i dalje dobra kao i ond i kada se sve sabere i oduzme, u ovom remasteru zaista može da se uživa. Konačno!