Vladimir PISODOROV

1. novembar 2020.

Mnogi su otišli toliko daleko da su It’s About Time proglasili najboljim poglavljem čuvenog serijala Crash. Da li zbog nostalgije ili zbog činjenice da pune 22 godine čekamo nastavak, tek Crash Bandicoot 4 je najbolja platformska igra koju smo imali prilike da igramo u poslednje vreme. To možemo da tvrdimo sa sigurnošću.

It’s About Time nastavlja se na događaje iz igre Crash Bandicoot: Warped. Uz pomoć Uka Uke koji otvara dimenzionalnu kapiju, doktori Neo Cortex i N. Tropy uspevaju da se oslobode iz ozloglašenog zatvora. Nisu još ni osetili ukus slobode, a plan o porobljavanju multiverzuma već je skovan. Naravno da je na Crashu i Cocou da spasu „vremensku liniju” i brojne svetove, a to čine tako što putuju kroz dimenzije vremena i prostora, koristeći Kvantne Maske. One našim junacima daju specifične moći, na primer, da prebacuju predmete iz dimenzije u dimenziju ili da, koristeći moć crne materije, ubrizgaju steroide „tornado spinovanju” i učine ga toliko moćnim da kratko vreme mogu i da lete.

Nivoe možete da igrate vodeći Crasha ili Coco, ali na raspolaganju su još tri lika uz čiju pomoć ćete biti u prilici da odmotavanje akcije posmatrate iz drugog ugla. Tu je Crashova bivša devojka iz alternativne dimenzije - Tawna, koja uz klasičan dijapazon poteza uz sebe uvek ima kuku na konopcu uz čiju pomoć može da dohvati udaljene predmete, ali i da se prebaci na platforme do kojih u redovnim situacijama ne bi bila u mogućnosti da stigne. Bićete u prilici čak da upravljate i Neo Cortexom i Dingodileom, kog pamtimo kao doktorovog saveznika. Nažalost, akcija sa dodatnim likovima ograničena je isključivo na pojedine nivoe, nakon kojih obavezno sledi klasičan nivo koji ponovo morate da pređete. Korišćenje maski ograničeno je na unapred označene oblasti u nivoima i njihovu moć ne možete da „pozivate” po volji. Međutim, to uopšte nije toliko strašno, pošto su autori obavili fantastičan posao kada je dizajn nivoa u pitanju.

Ekran se skroluje gotovo u svim pravcima, a nije nikakvo čudo što se dešava i česta promena perspektive, to jest, položaja kamere. Svaki svet dolazi sa brigadama unikatnih neprijatelja i okolišem koji kao da su izašli iz crtanog-filma. Igra zaista izgleda fantastično, zategnuta po celoj površini i ispeglana do maksimuma. Borbe sa šefovima oblasti posebne su poslastice, a nivoi nude toliko razloga da ih ponovo pređete da ćete iznova i iznova pokušavati da otkrijete sve njihove tajne i pokupite sve dostupne Wumpa voćkice. Kao nagradu, dobićete pristup različitim skinovima koji ponekad u potpunosti transformišu izgled glavnih likova.

Crash Bandicoot 4 može da se igra na dva načina. Klasični podrazumeva ograničen broj života, dok moderni funkcioniše po principu checkpointa. Kod njega je „caka” u tome što je na raspolaganju ograničen broj pokušaja za prelazak oblasti, koji ako premašite, ostaćete bez masne nagrade u vidu kristala (ne i mogućnosti da nastavite dalje). Manje kristala znači smanjenu šansu da se dokopate dodatnih skinova. Inače, igra zna da bude bogovski teška, u nekim slučajevima i zbog nekonzistentnog upravljačkog sistema. Kretanje i izvođenje skokova pod navalom adrenalina je nedovoljno precizno, dok smo kod obračuna sa šefovima oblasti iskusili svojevrsni lag i zakasnele reakcije vođenih likova na ekranu.

Igre iz Crash serijala nikad se nisu izdvajale po bogzna kakvoj priči, niti načinu po kom je njeno odmotavanje predstavljeno igračima. Tako je i ovog puta, pa ćete ređe nego što želite biti u prilici da uživate u filmskim sekvencama. Na neki način, igri je to sačuvalo retro šmek, ali ponekad su međuscene toliko smešne da je prava šteta što ih nema više.

Crash Bandicoot 4: It’s About Time jeste najbolja igra iz Crash serijala, ali stigla je prekasno. Bar sa pet godina zakašnjenja i samo mesec dana pred predstavljanje igračkih konzola nove generacije. Ko zna koji su razlozi za ovoliki delay, ali franšizu je odavno trebalo restartovati i to je sada i više nego očigledno.