Miodrag KUZMANOVIĆ

1. novembar 2020.

Narodna mudrost kaže da je pizza kao seks - čak i kad je loša, prilično je dobra. Gledate slike i gladite brke misleći da je Space Crew klon FTL-a, uvereni da se ova poslovica može primeniti i na igre. „Ne mora da bude genijalno, neka bude samo odlično”, ubacujem svoje misli u vaša usta, iako vam je možda do FTL-a stalo kao do snega iz 1987...

Space Crew, ipak, nije to što sam mislio da će biti. Igra pozajmljuje neke elemente tog legendarnog rouglajta iz 2012, ali ne dovoljno i nedovoljno dobro da bi ostavila utisak jači od „meh”. U većoj meri se nadovezuje na prethodni naslov istih autora, Bomber Crew, prenoseći gejmplej iz bombardera u svemirski brod, uz nekoliko promena nagore.

Dakle, imate brod koji možete da nadograđujete i posadu koja može da napreduje, svemirsku stanicu iz koje krećete u misije i vanzemaljsku pretnju kao okosnicu priče. Estetika igre je u izvesnoj meri inspirisana Kerbal Space Programom, tako da vam slede velike karikaturalne glave i džiberiš glasovi u stilu Simsa. So far so good. Kampanja se sastoji od niza obaveznih i opcionih misija koje imaju „iscepkani” karakter, umesto kontinualnog toka FTL-a. Uspešno rešene misije donose XP za posadu, research poene koji otključavaju dodatnu opremu i kredite za kupovinu te opreme. Roguelite ili like aspekt prilično je tanak, jer su misije odvojene sejvovima, a svaka katastrofa koja vas zadesi može biti anulirana izlaskom iz igre i učitavanjem pozicije iz baze pre početka misije. Dakle, tenzije nema ili je minimalna.

Veći problem od nedostatka palpabilnog mikrostresa jeste prilično ravna linija svega ostalog. Napredak u iskustvu i hardveru je spor, ali ravnomeran; težina misija eskalira predvidljivim ritmom; iznenađenja, praktično, ne postoje, kao ni luda kombinatorika sa posadom, opremom i situacijama koja je FTL učinila genijalnim. U ovoj igri ne možete postati prejaki, niti preslabi - uvek ćete biti optimalni. Space Crew je monoton i predvidiv, iako se trudi da to kompenzuje šljaštećim borbama, fijukanjem plazme i štektanjem gaus mitraljeza. Sve misije, praktično, funkcionišu na isti način - uzletite sa stanice u Zemljinoj orbiti, napravite nekoliko hipersvemirskih skokova, rešite problem na cilju, nakon čega se vraćate u bazu, nadajući se da ste skrpili dovoljno resursa za sledeći tier opreme koji se onda automatski otključava.

Iako je meta-igra relativno dosadna, neposredna taktička manipulacija posadom izvedena je na prilično dobar način. Svaki član posade ima specijalizaciju u okviru koje progresivno dobija specijalke koje ga čine idealnim za određeni posao. Na primer, kapetan, koji je ujedno i pilot, ima sposobnost za evazivno letenje koje brodu daje stopostotnu šansu za izbegavanje protivničke vatre na neko vreme. Brodom može da pilotira i inženjer, radarista ili bilo ko drugi, ali oni neće moći da aktiviraju te specijalne akcije koje su često ključ preživljavanja. Izazov leži u činjenici da posade nema dovoljno - imate fiksni broj članova koji može da ide iznad limita, a situacije u koje upadate stalno zahtevaju da sečete uši i krpite pozadinu, to jest, da koristite članove za posao koji im nije primaran. Na primer, usred borbe s protivničkim lovcima, koja vas prisiljava da strelce držite u turelnim kupolama kako bi branili brod, u kabinu vam upada boarding party aliena i kreće da razbija enterijer i pravi zulum. Bezbednosni personal je zauzet, ali zato inženjer čačka nos pored svoje konzole, te ćete njemu narediti da uzme blaster sa soške i zaustavi invejdere. Situacija zna da eskalira u totalni haos, ali, srećom, imate mogućnost za kratkotrajno usporavanje vremena koje vam pomaže da se snađete.

Kada bi Space Crew igraču dozvoljavao veći stepen slobode i obezbedio ikakvu nepredvidivost, bio bi vredan nabavke. Ovako, čak i pored cene od petnaestak evra, teško da bih mogao da ga preporučim bilo kome, osim fanovima Bomber Crewa.