Dobro se sećam tog leta 2007. godine, kada sam, nakon što sam skupljao hrabrost nekoliko dana, konačno ušetao u Redakciju.

Autoritativni glas reče:

„Danas slavimo prvu godišnjicu Naredbi za pročišćenje znanja. Prvi put u istoriji, stvorili smo baštu čistog svetonazora – onog u kom svaki radnik može naći svoj procvat i sigurnost od napasti što trguju kontradiktornim istinama. Naše Jedinstvo Misli je snažnije oružje no ijedna flota ili vojska što Zemljom hodi. Mi smo jedan narod, jedinstvene volje, jedne odlučnosti i jednoga osnova. Neprijatelji naši će, s viškom reči, naći svoju smrt, a mi ćemo ih sahraniti u tmini njihove zbunjenosti. Mi ćemo opstati!”

I dok lice sa ekrana izgovara glasove poslednje rečenice, malj koji je, trčeći ka ekranu sa kog je glas dolazio, bacila izazovno obučena plavuša pogađa prikaz čoveka i u oblaku dima i svetla bez kontrole, ekran biva uništen a sa njim slika i čoveka ostarelog lica – Velikog Brata.

Neki od vas su sigurno prepoznali jednu od najpoznatijih reklama svih vremena, prvi put široj publici emitovanu 22. januara 1984. godine u reklamnom bloku američkog SuperBowla. Završetak reklame je bio propraćen crnim ekranom na kom je pisalo:

„24. januara, Apple Computer će predstaviti Macintosh. Videćete zašto 1984. godina neće biti poput „1984”.

Uprkos izuzetno hrabrom (neki bi rekli čak i arogantnom) načinu na koji je čedo kompanije Apple (ranije Apple Computer) predstavljeno javnosti, Macintosh kao računar nikada nije uspeo da doživi posebno značajan uspeh (politički korektno, naravno). Ovaj projekat, na kom je u velikoj meri učestvovao i sam Džobs, „oteran” sa preskupo izvedenog projekta personalnog računara Lisa, nosi simbol jednog od interesantnijih obrta u istoriji računarstva. Osnovna ideja ove aluzije na kapitalno delo Džordža Orvela je bila borba protiv IBM-ovog (Veliki Brat) PC-ja, tadašnjeg de facto standarda u sferi personalnog računarstva. Vizija koju je Džobs pokušao da promoviše se sastojala iz skidanja sa vlasti „gordog” IBM-a i krunisanje „kreativnijeg”, „pravičnijeg”... jednom rečju – boljeg proizvoda.

No, kako to obično biva kada se u sopstvenoj aroganciji i frustraciji zanese vizionar bez dovoljno iskustva u implementaciji, Macintosh nije uspeo da ispuni ciljeve koji su mu bili zacrtani. Ne samo da ova platforma nije uspela da postigne bolji rezultat od mesta broj dva, već je i početkom devedesetih u potpunosti izgubila priključak za onima koje su gurali Intel, Microsoft i drugi. Ni Džobsov famozni povratak na čelo kompanije krajem devedesetih godina prošlog veka nije pomoglo Meku (engl. Mac, Macintosh od milja) platformi, a prve vrhunske rezultate postigao je tek kada je postao – PC, uvođenjem Intelovih čipova u svoje izuzetno izvajano kućište. Veliki odmetnik od PC-a je tiho, ponizno i pokorno prihvatio značku člana kluba i posvetio se onome što radi najbolje.

Jedan drugi entitet istorije računarstva je u naše živote ušao mnogo skromnije. Bez mnogo pompe, bez arogancije i naglašenih crta ličnosti – živahna scena pisane reči socijalističke Jugoslavije dobila je novog igrača. Danas, trideset godina nakon tog istorijskog oktobra 1984. godine, „Svet kompjutera” i dalje pliva vodama pisane reči neke nove političke tvorevine. U preko tri stotine brojeva i ko zna koliko dodataka, naš list je u tri decenije svog postojanja dočekao, propratio i ispratio sve paradigme sveta informacionih tehnologija. Uprkos tome što je časopis u tom vremenu promenio više urednika i članova redakcije, hronični nedostatak arogancije nikada nije izlečio. Obučen u skromno odelo, dostojanstvenog hoda i ponašanja koje doliči zrelom protagonisti nekada dolazeće a danas dominantne sfere života svojih savremenika, „SK” je udahnuo ljubav ka nauci i tehnici generacijama.

Dobro se sećam tog leta 2007. godine, kada sam, nakon što sam skupljao hrabrost nekoliko dana, konačno ušetao u Redakciju. S knedlom u grlu sam na vratima zamolio sekretaricu da me uputi kod urednika. Visoki, mršavi, gospodin s naočarima koji je sedeo za stolom u uglu i kucao nešto po tastaturi pitao me je šta želim. „Voleo bih da pišem za ’Svet kompjutera’!”, izjavio sam ponosno i dodao „SK i ja smo vršnjaci, jer i ja sam rođen ’84”. Gospodin se osmehnuo i zamolio da sačekam da završi nešto. Tih pola sata čekanja je trajalo jedno 14 godina, koliko je dug bio moj čitalački staž u tom trenutku. Naredna tri sata smo proveli u priči. Blebetao sam o ZX Spectrumu, sa kojim sam počeo svoju računarsku karijeru, o 486-ici s kojom sam krenuo u PC vode i, naposletku, o ljudima čije sam tekstove znao napamet.

„Daću ti šansu”, rekao je, tiho.

Momir ĐEKIĆ