Gradimir JOKSIMOVIĆ

Igrač na produženom odmoru, otac i mentor igrača i vlogera u nastanku, dugogodišnji IT novinar i urednik, lekar u hibernaciji, samozvani stručnjak za PR i marketing u novim medijima, spiritus movens universalis... Radio sve što se može raditi iz fotelje, lopatu još nije probao (biće i za to prilike). Služi doživotnu u „Svetu kompjutera”, popravlja starog „punta”, otplaćuje tri kredita i voli sve što vole mladi (rođeni ’80. i ranije).

Nije davno prošlo vreme kad sam musavog lica, s dva sloja zemlje pod noktima, odranih kolena u plavoj školskoj kecelji s kesom punom klikera pošteno osvojenih u školskom dvorištu dočekao svoj prvi računar. Iskukao sam ga majci dubokim uzdasima koje sam ritualno ponavljao svaki put kad bismo prošli kraj izloga prodavnice komisione robe u centru grada. Tamo se, između bunde od neke nesrećne krznarice, instant kafe i švajcarske čokolade ušuškao omaleni računar s neobično privlačnom crveno-crnom tastaturom. „Baš je lep”, rekla je mati listajući krišom nepopunjene čekove u tašni. „Da ga kupimo? Taman na šest rata...”

Zavodljivi Oric Nova 64 služio je na početku kao poligon za uvežbavanje Bejzika. Žar za programiranjem ugasio se već posle druge linije koda (10 PRINT „GALE CAR”; 20 GOTO 10), ustupivši mesto igranju. No, maleni osmobitaš bio je daleko od zabave – lakše je bilo naći slona s kravatom na Terazijama nego dobru igru za Orik – pa se već naredne sezone kraj portabl televizora ugnezdio Commodore 64. Doneo je neizmernu radost meni i srazmerno olakšanje ukućanima koji su stoički trpeli besomučno pištanje Orikovog kasetofona (zvučao je kao nazgul kad namiriše prsten moći, puta deset).

W-S-A-D

Debeljko je pošteno odradio svoje. Zavrteo je sve što je prošlo kroz oglase iz „Sveta kompjutera”. Broj polomljenih džojstika i izlizanih kaseta za štelovanje glave kasetofona zagubio se negde u skupu prirodnih brojeva, dok se pošteno zarađen džeparac redovno slivao u kasu lokalnog dobavljača digitalnih opijata. Neizlečivo zaražen igračkim virusom, pohodio sam Vega Computer Shop gde je Deki Nikolić duhovito prepričavao nove C64 igre dok ih je snimao na taze BASF kasete, Bane Jeković je šačici entuzijasta pokazivao mogućnosti Atarija ST, a Sale Veljković pokazivao šta može Amiga klincima koji su to hipnotisano pratili stojeći u barici od sopstvene pljuvačke. Proradila je „minhenska veza” (glavni grad Bavarske je tokom devedesetih bio Meka za zavisnike od elektronike, a šverceri su se izuvali od posla) pa je Prijateljica našla put do mog stola, spremna da u predstojećim godinama verne službe opravda svaki uloženi pfenig.

Kakva je korist od igranja ako nemaš kome to da ispričaš, pohvališ se nedostižnim haj-skorom ili pružiš nekoliko saveta za prelaženje teških deonica? Sagovornika za ove teme nije bilo baš na svakom koraku. Igrači su te 1992. godine još bili retka vrsta, a „Svet kompjutera” bio je mesto na kojem su se okupljali da pročitaju kritike, saznaju vesti s igračke scene, razmene savete i kodove za varanja, pronađu najbližeg pirata... Kad je Relja Jović, drugar iz gimnazijske klupe, uspešno započeo seriju tekstova o primeni računara, zvuk pisaće mašine počeo je da mi odjekuje u glavi. Prosledio sam redakciji opis igre 4D Sports Boxing. Urednik je zagrizao mamac i poslao (lektorskim makazama brutalno osakaćen) tekst iskucan na školskoj daktilo-mašini u „Politikinu” štampariju. Posle tog teksta sa 70. strane aprilskog broja sve je postalo sporedno. Škola, fakultet, posao – dolazili su i prolazili u pauzama pisanja za „Svet kompjutera”.

Digresiju u ovom tekstu posvetiću vlasniku širokog osmeha koji me je dočekao na dan upoznavanja s redakcijom iz Makedonske ulice. Bio je to Voja Mihajlović koji će za mene uvek biti lice „Sveta kompjutera”. Deda je svemu prilazio celim srcem, potpuno posvećen poslu i ljudima s kojima je radio i delio svoje vreme. Naučio me je strpljenju, mnogim tajnama zanata i, što je najvažnije, pravoj vrednosti iskrenog osmeha. Hvala ti, Vojo.

CTRL-ALT-DEL

Kad se dogodio internet, kućni računari pisali su poslednje redove epiloga svoje priče. Jeftini PC kompatibilci zamenili su ih na svim poljima, igre su od garažnih projekata postale blokbasteri čiji se budžeti mere holivudskim aršinima. Sve je krenulo nekim drugim putem, kozja staza kojom su se kretali najuporniji postala je nepregledni bulevar kojim nove generacije voze vezanih očiju... U mnogima od njih vidim vatru kakva je mene grejala tokom svih godina druženja s računarima. To me zaista raduje jer ako postoji neko kome su igre donele toliko radosti, uzbuđenja, dobrih prijatelja – na koncu i unosnih poslova, nadam se da će ova industrija pratiti čovečanstvo do njegovog kraja.

Sinoć me je moj desetogodišnji naslednik u Mortal Kombatu razvukao kao Kemiš dugmetaru. Radovao se kao jedan klinac koga sam poznavao pre dve i po decenije, kad je prvi put uzeo Kempstonov džojstik u ruke i raspalio Wizard of Wor...

Gradimir JOKSIMOVIĆ