Slobodan POPOVIĆ

Autor je menadžer u Orion telekomu gde se bavi vođenjem projekata iz oblasti proizvodnje interneta. Radi na „meku”, ali se igra isključivo na „amigi” – istini za volju, emuliranoj. Pisao je za SK od osmog osnovne pa do posle studija, sve zajedno jedanaest godina. U osnovnoj školi je naučio slova, a u redakciji naučio da piše. Pisao je o hardveru, softveru, „amigi”, BBS-ovima i internetu. Pokrenuo i uređivao rubriku „WWW vodič” do 2001. godine. Živi u Beogradu s jednom divnom devojkom i dva buduća štrebera.

Čitam pre neki dan da iPod, onaj originalni s hard-diskom i krugom za navigaciju, više ne može da se kupi. Povukli su ga iz prodaje, izbacili ga, valjda da bi napravili mesta u budžetu za ovu pametnu čuku. Cena progresa, razumem ja to, ali i dalje mi je malo žao sjajnih sprava i spravica kojima smo se divili svih ovih decenija, a koje danas postoje samo na veb-sajtovima nostalgičnih istoričara-amatera. Znate ih – to su oni sajtovi što izgledaju kao da su napravljeni u praistoriji čovečanstva, cirka 1997.

Imam dva sina. Još su relativno sveži na ovom svetu ali, kao i sva deca, vrlo brzo rastu. Danas već hodaju, sutra će da progovore... Neće proći mnogo pa će početi da ih interesuje šta su im sve mama i tata radili u životu. Zamišljam te razgovore...

Tata, a što se ti baviš kompjuterima? Pa, sine, kupio mi tvoj deda „komodor 64” kad sam bio mali pa me zarazilo... „Komodor 64”, je l’ to isto kao što se moj zove „ajped 14”? Ma ne, sine, to je zato što je imao samo 64 kilobajta memorije. Tata, a šta je to kilobajt? Pa to ti je, sine, hiljadu puta manje memorije od megabajta. Stvarno, tata, i to postoji? Postoji, što ne bi postojalo, bila nam je to puna kapa, razni programi su stajali u te kilobajte. Tata, a šta su to programi? Izvini, sine, htedoh da kažem aplikacije... A, tata, koliko aplikacija si ti mogao da skineš na taj tvoj komodor?

Stvarno, ta deca... nikad kraja pitanjima...

Pa vidiš, sine, nismo ih sve držali na njemu, nego smo ih čuvali na kasetama. Kasetama? Pa da, na kasetama smo čuvali aplikac... mislim, igre. To je bilo pre nego što su se pojavile diskete. Diskete? Pa da, diskete su bile zgodnije jer nisi morao da ih premotavaš, ali prava stvar je bila kad se pojavio CD. CD, tata?

Hm, ovako neće ići. Vidim ja, mali me bledo gleda, zaglupeo se kao prošlogodišnji Android.

Jeste, kompakt-disk. To je isto kao DVD, ali s malo manje prostora. Znaš DVD je ono sa čega ti baba pušta „Pepu Prase”. Nego, hajde, idi malo kod mame da je pitaš zašto je studirala telekomunikacije, nek se ona malo znoji...

Ono što želim da kažem jeste da nam neće biti lako da današnjim klincima objasnimo koliki put je informatika prevalila za nekoliko pišljivih decenija. A čak i ako uspemo da im objasnimo kako su izgledali hardver i softver u vreme naših početaka, jednu stvar nikada nećemo uspeti da im prenesemo koliko god se trudili: osećaj nostalgije koji sećanje na taj stari hardver i softver u nama ponekad probudi.

Nostalgija je vrlo neracionalno osećanje, žal za nečim što je po svemu prevaziđeno. Kad se bolje pogleda, tehnologija koju danas imamo beskrajno je bolja u svim aspektima od onoga što smo imali tih devedesetih godina – računari su svugde i stalno s nama, nisu im potrebne žice iz zida da bi radili ili komunicirali s drugima, imaju više prostora nego što možemo da popunimo (a ipak nam uvek treba još), rade na dodir ili čak na govor, staju u svaku torbu ili čak u džep. Mogu da nam pruže stvari koje su pre petnaestak godina bile nezamislive. Čak mogu i da simuliraju naše stare „komodore”, „spektrume” ili „amige” ako neko ikad poželi da igra neku platformu ili avanturu zbog koje je danima kasnio na časove.

I pored svega toga, sa setom se sećamo računara naše mladosti i pišemo i pričamo o tome kako je nekada bilo. Kao ni prvi auto ili prvi poljubac – ako ste pravi zaljubljenik u računare, nikada nećete zaboraviti onaj osećaj koji ste imali koristeći svoj prvi računar. I šta vredi što je moj današnji MacBook Air lakši, brži i elegantniji od svih mojih starih sprava, šta mu vredi što ima besprekoran operativni sistem, ultrabrzu fleš-memoriju umesto hard-diska, bateriju koja traje satima, što mi se devojke po kafićima osmehnu kad ga otvorim a jabuka zasvetli?

Nije on ta sprava zbog koje sam trčao kući iz škole, zbog koje sam bio cool u odeljenju iako nisam znao da igram fudbal... Nije to sprava s kojom sam provodio dane i noći praveći imperiju od jedne jedinice setlera, zbog koje sam spavao na pismenima iz matematike jer sam prethodne noći spasao stotine i pobio hiljade plavokosih samoubilački nastrojenih leminga. Nisam na toj spravi napisao svoje prve programe, napravio svoju prvu pesmu (koju sam, srećom po mene i druge, u međuvremenu izgubio), nisam se tom spravom povezao na svoj prvi BBS, nisam sa te sprave poslao svoju prvu elektronsku poruku u vreme kad još nismo znali šta je to internet. Drag mi je taj današnji „mek” i ne bih ga menjao, ali pravu nostalgiju bude te stare, davno prodate ili poklonjene sprave.

Ko nije pravi štreber, on to ne razume, ali nije ni važno...

Slobodan POPOVIĆ