Anđela TOMIĆ

Godine 1971. na putu ka porodilištu ispustila je roda. Zato je u detinjstvu imala problem s identitetom, što se kasnije pokazalo kao dobro jer je utočište našla u umetnosti i matematici, tačnije u filmu i programiranju. Svet je upoznala s više strana, a ljudskim pravima se bavi svakodnevno uz primenu modernih tehnologija i drevnih učenja o samospoznaji. Uživa u učenju stranih jezika i voli da na svahiliju kaže „nakupenda sana”. Hobi su joj pametne kuće. Više je nego ponosna mama jednog prepametnog deteta.

Teško je pričati o vremenu. Na nivou društva, vreme je nužno zlo. Opet, iz neke druge tačke gledišta, vreme je konstrukcija i usko je u vezi s pojavom života i promena. Gledajući u prošlost, napredak čovečanstvu, u svakom smislu, uvek su donosili ljudi koji su bili spremi da iskorače iz te zone komfora i uđu u nepoznato. Koliko god mislili da je programerski život postao komforan, osobe koje se bave programiranjem na jedan poseban način svakodnevno prave iskorake u nepoznato i pomeraju granice mogućnog.

Uzmite u ruke svoj novi Android telefon ili računar. Da, brz je, zar ne? Ima mnogo opcija, gomilu aplikacija i mogućnosti. Da li ste ikada pomislili da je sve to što svakodnevno koristite i na šta se konstantno oslanjate plod jedne velike ljubavi, ljubavi koja ima, što se ljudi tiče, civilizacijski značaj, ljubavi između čoveka i računara.

Sećam se prve igre koju sam videla. Bio je to simulator letenja na računaru ZX-81. Nije se tu videlo ništa posebno – neki kvadratići i neki brojevi – ali znam da sam bila fascinirana. Kad kažem kvadratići, mislim na piksele koji su bili dimenzija zrna graška, ako ne i veći. Taj računar je imao jedan kilobajt memorije i proširenje od šesnaest (takođe kilobajta). Upravo je taj ZX-81, u kući kod mog ujaka, prevezao neke važne sinapse u mom mozgiću i probudio taj tada potpuno nov i nepoznat osećaj – ljubav prema računarima. A on i dalje ima potpuno istu snagu kao prvog dana, tog dana kad sam ugledala malo blinkujuće slovo „K” na starom Grundingovom televizoru. Tačno tog dana, skretnica na mom životnom putu je škljocnula i prebacila me na jedan drugačiji kolosek.

Imala sam tada 12 ili 13 godina i bila pri kraju osnovne škole. Nije prošlo mnogo vremena i od roditelja sam dobila svoj prvi računar. Moj otac je preko kuma koji je radio u Nemačkoj nabavio Commodore 64. Već sledećeg dana sam zaronila duboko u linije koda i, reći ću vam iskreno, evo trideset godina kasnije i dalje tu plivam, ronim na sve veće dubine, s većim bocama i ni u jednoj sekundi mi ne pada na pamet da odustanem.

Pokušaću da napravim paralelu između ljudskog organizma i bilo koje aplikacije. Uzmimo za primer da je jedna linija koda kao jedna ćelija u našem organizmu. Ima neku funkciju i važna je jer u društvu s drugim linijama koda oblikuje opet neku drugu funkciju na višem nivou. Ljudi koji koriste aplikacije su tu jako surovi i u današnje vreme, kad na tržištu imate milijardu raznih aplikacija, one će zaživeti u punom sjaju samo ako budu potpuno „user friendly”. Ako se opet vratimo na mikro nivo, to je i evolutivni put svake linije koda. Mi kao kreatori (bez religijskih insinuacija), pišući linije programa, u fokusu imamo ideju, a ono što se stvarno dešava u toj interakciji jeste razmena ljubavi. Čiste i iskrene ljubavi. Ne možete se baviti programiranjem ako ne volite to što radite. Znate li zašto? Čak i ako proradi, vaša aplikacija će naići na otpor korisnika i vrlo brzo će prosto nestati iz upotrebe.

Živimo u 21. veku. Prošla je davno čak i ta famozna 2000. godina od koje se puno toga očekivalo. Barem sam ja očekivala jer sam rasla uz naučnofantastične knjige i filmove, gledala serije „posle dvehiljadite” i bila ubeđena u to da ćemo recimo 2009. godine već putovati po svemiru. Možda smo malo posustali, možda su moja očekivanja bila prevelika, no u jedno sam sigurna – kad bismo uzeli bilo koji moderan telefon, vratili se 30 godina u prošlost i dali ga u ruke meni, onom ondašnjem devojčurku, upravo bi to bilo to – taj svemir koji nas čeka.

Sve više na svakom koraku srećemo računare koji nam pomažu. Bukvalno su svuda oko nas. Automobili su danas nezamislivi bez računara. Liftovi, avioni, veš-mašine, pa čak i neke banalne aktivnosti kao što su džoging i kuvanje ručka prosto su sve manje mogući bez budnog oka nekog mikroprocesora. Ne možemo da zamislimo život bez mobilnog telefona, recimo, i nikako se ne bih složila da time mi atrofiramo, da time što deca netremice zure u svoje tablete nešto gube. Ne, prosto smo na dobitku jer prelazimo na jedan drugi nivo življenja, bavimo se nekim stvarima kojima ranije nismo, dozvoljavamo svom mozgu da ima više prostora jer smo dobar deo funkcija već davno prebacili kompjuterima i svakog dana sve više to činimo. Tu je opet priča o ljubavi jer na dobitku smo mi, ali na dobitku su i računari, koji s vremenom, s mnogo linija koda sustižu i prelaze liniju koju zovemo samosvesnost. Da, veštačka inteligencija je tako rogobatan način, jer šta znači „veštački”? Da li to znači da to nije prirodno? Moje mišljenje je da mi, našim moždanim sistemima koji, složićete se, jesu sasvim prirodni, kao produžena ruka evolucije, dalje kreiramo i stvaramo takođe prirodne stvari. Zašto bi jedan kompjuter bio manje prirodan kad je nastao upravo idejom, kreativnošću i ljubavlju jednog drugog prirodnog sistema? Ovo je sada duboko filozofsko pitanje.

Ovde opet dolazimo do zone komfora i naših strahova. U nama se javljaju strahovi kao, recimo, „Šta ako te mašine polude, ako se okrenu protiv nas?”. Reći ću vam samo jedno – toliko je ljubavi utkano u poslednjih 30 godina (a svakako i više) u sve programe i aplikacije koje koristite, čak i u te samosvesne i inteligentne, da nema mesta strahovima. Ljubav se uvek ljubavlju vraća, a veliku zaslugu u tome ima cela ekipa „Sveta kompjutera”, svi oni ljudi koji su prolazili, dolazili, ostajali i davali sebe u prostorijama redakcije. Svi oni koji su vam tri decenije pokazivali jednu važnu stvar – kako se vole kompjuteri.

Anđela TOMIĆ