Slobodan MACEDONIĆ

Čovek kojeg je Đorđe Balašević svojevremeno poželeo za zeta...

Ne sećam se tačno kada sam upoznao Luja, ali bilo je to davno. Zapravo, ponekad imam utisak da ga poznajem otkako znam za sebe, mada me on uporno uverava, u onim retkim prilikama kad obojica nađemo vremena za ćaskanje, da vreme ne znači ništa i da ne razmišljam mnogo o tome kada i kako smo se upoznali. I zaista, sećam se svoje prve vožnje biciklom, prvog školskog časa, svoje prve ljubavi; sećam se lomljenja noge, rebra i nosa, trenutka kad sam prevazišao samog sebe u bench pressu i spektakularnog pada sa snowboarda zbog kojeg i danas trpim posledice; sećam se dana kad sam prvi put zakoračio u redakciju „Sveta kompjutera”, sećam se Final Fantasyja VII pod NATO bombama i jutra kad sam završio Baldur’s Gate 2... Ali nikako, nikako ne mogu da se setim dana kad sam upoznao Luja.

Ono što, međutim, sa sigurnošću znam jeste da sam Luju prodao dušu. I to ne jednom, već dva puta, a to je posebna privilegija koja se samo odabranima pruža.

Gospodin Luj Sajfer i moja malenkost prvi put smo poslovni dil sklopili u vreme kad nisam imao pojma šta to zapravo znači i šta mi se sprema. Bilo je to u doba kad je Džordž Lukas pravio dobre filmove, kad je „TV u koloru” bio misaona imenica, kad je cela ondašnja Juga tugovala za kljakavim starcem za koga se ni danas ne zna da li je bio Rus, Englez, Jupiterijanac ili Protos, kad je Rubikova kocka zadavala muke tupsonima koji nisu uspevali da slože boje ni u srednjem sloju i kad je Namco promovisao elektronsko čudo zvano Paku-paku, nama poznato kao Pacman. Vođen veštom Lujevom rukom, obreo sam se u kući tadašnjeg školskog drugara, u međuvremenu davno izgubljenog u prostranstvima bocvanskih savana, koji je baš u tom trenutku otpakivao nešto što bi se moglo nazvati praistorijskom verzijom današnjih konzola. Čini mi se, mada je sasvim moguće da grešim, da je to bio Mattelov Intellivision sistem, koji je na jedvite jade prošvercovan s trulog Zapada u socijalističku samoupravnu Jugoslaviju, a sve s idejom da se jedan nestašni klinja ućutka svaki put kad njegovi roditelji požele malo mira. Danas se to rutinski postiže Minimaxom i Cartoon Networkom, kompjuterima i the next-gen konzolama, ali u to doba kad su žmurke, vije i lastiš činili život tadašnjih klinaca, opskurna kutija puna nekakvih elektronskih komponenti bila je nešto od čega je trebalo zazirati. Ja sam, međutim, bio opčinjen.

Ugovor koji mi je toga dana Luj uvalio da potpišem važi i danas, više od tri decenije kasnije. Njime sam se obavezao da postanem i ostanem igrač, da beskrajno uživam u igrama i svoje utiske delim s drugima, ali i da trpim posledice koje takva zavisnost nosi sa sobom. Da mi kojim slučajem neko ponudi da se vratim u prošlost i dobijem priliku da odbijem Lujevu ponudu, glatko bih rekao „ne” jer ni za šta na svetu ne bih propustio da budem savremenik i svedok onoga što danas predstavlja istoriju kompjutera i video-igara, od ZX Spectruma i Amige, preko „386-ice” i Pentiuma, pa sve do i7 i PS4; od Space Invadersa i King’s Questa, preko Dooma i Planescape Tormenta, pa sve do Final Fantasyja XIV i The Last of Us. Tih trideset godina, zipovanih u magiju kakvu ni Gandalf the Beli ne bi mogao da baci, proletelo je poput ferarija za vreme test-vožnje – dok sam se okrenuo za nadolazećim zvukom, njega više nije bilo, ali je u vazduhu ostao trag, mešavina čulnih senzacija koja se pamti i prepričava, danas, sutra, zauvek...

Pre desetak godina Luj me je namamio da potpišem još jedan ugovor, samo, tom prilikom, imao je pomagače, slatkorečive šinigamije koji su u zamenu za komadić duše ponudili moć. Sva sreća, mentalitet igrača, zakletog avanturiste i logičara, omogućio mi je da na vreme shvatim na šta sam se obavezao i da počnem da tragam za ugovornom fusnotom koja će mi omogućiti da ne doživim sudbinu Lajta Jagamija. Kao što vidite, uspeo sam; još uvek sam tu, Luj više ne pominje trenutak kad sam ga preveo žednog preko vode, uključujući, naravno, i njegove pomagače, a ja sam zauzvrat odlučio da ne čačkam mečku. Primirje je na snazi, samo da potraje što duže.

Priznajem, još uvek se igram, bez obzira na svakodnevne obaveze i krštenicu koja, sva sreća, nije požutela, ali jeste počela stidljivo da menja boju. Današnjom mainstream igračkom industrijom nisam nimalo oduševljen, ali ne zato što sam mator, već zato što smatram da su tokom protekle decenije kreativnost i originalnost mahom zbrisane pod naletom visokobudžetnih igara koje se štancuju na bazi fiskalne godine. Nezavisna scena, s druge strane, obiluje biserima i to je ono što daje zalog za budućnost, barem za narednih trideset godina, što se mene tiče. A posle će mi ionako biti svejedno jer planiram da kupim kartu za Mars. U jednom pravcu.

P. S.

Ah da, zamalo da zaboravim. Pre neki dan četujem nešto s Lujem – mislim, kad popovi mogu da koriste mobilne telefone i tablete, što đavoli ne bi mogli da „skajpuju” – onako opušteno evociramo zajedničke uspomene, kad će on meni: „E, Slobo, znaš da imam novog pacijenta, mislim da je gori od tebe. Ne skida se s igara, a spava sa ’Svetom kompjutera’ pod jastukom.” E pa, ako si to ti, da, upravo TI koji čitaš ove redove, znaj da si rođen pod srećnom zvezdom jer takav ugovor Luj ne nudi svakome na potpis. Njega zaključuju samo pravi igrači, jednom, za sva vremena.

Slobodan MACEDONIĆ