Jovana KUZMANOVIĆ  | | Jovana je rođena 1979. godine u Beogradu. Diplomirala je na katedri za opštu književnost, a bavi se lokalizacijom softvera, prevođenjem knjiga za decu i novinarstvom. U slobodno vreme uživa u knjigama, serijama, umetničkoj fotografiji, farbanju minijatura i igrama svih vrsta – od raznih video-naslova do kartičnih i ratnih stonih igara. Uprkos suživotu s jednim kolumnistom (ili upravo zbog toga?), i dalje veruje da je život lep. |
Trideseti je rođendan „Sveta kompjutera”... Sada bi, gotovo kao po pravilu, trebalo napisati nešto setno, nostalgično, nekakav ’žal za mladost’ tekst pun sećanja na one blagoslovene dane kad su igre još dolazile na disketama, a računari se hladili zamrznutim viršlama ili se uopšte nisu gasili jer nije postojala opcija snimanja pozicije... Međutim, prvi računar je u moj život ušao relativno kasno. Dakle, nisam od onih koji pamte slavne dane spektruma, komodora, amige i drugih opskurnih mašina. Već je uveliko zavladao Windows, a internet je bio sasvim normalna stvar. No, to nije glavni razlog iz kojeg ne želim da pišem o prošlosti. Ne volim da se prisećam davnih vremena sa suzicom u oku iz jednog jednostavnijeg razloga: jer verujem da je zapravo sada lepše i bolje – štaviše, da nas tek čeka ono najlepše i najbolje i da to mnogo više zaslužuje pažnju, pogotovo nas koji se bavimo ovom oblašću. Verujem da je svet kompjutera zapravo svet otelotvorene naučne fantastike, svet u kojem prošlost nimalo nije važna jer je sam po sebi okrenut budućnosti. Oduvek sam volela umetnost, i to u svim njenim formama: književnost, strip, film, muziku... a ponajviše upravo naučnu fantastiku. Prvi susret s igrama zapravo me je samo naveo na pomisao: dobro, to je isto to, samo u jednom novom obliku. Ovo je samo jedan novi medij koji će mi ispričati neku zanimljivu priču, predstaviti mi slike nekog novog izmaštanog sveta, a sve to uz jednu potpuno novu stvar koju druge umetničke grane nikada nisu mogle da postignu u tom vidu: interaktivnost! Dakle, otvorila mi se mogućnost da zaista uđem u jedan izmaštani svet, učestvujem u njemu, stvarno se nađem u koži i cipelama glavnog junaka i odlučujem o njegovoj sudbini. A čak i da ostavimo igre po strani kao puku fantaziju i posmatramo samo kompjuter kao alatku, nemoguće je ne osetiti zadivljenost pri brzini kojom se cela stvar razvija prema gotovo neslućenim mogućnostima koje nam budućnost donosi. I tu negde stižemo do neumitne povezanosti između svega ovoga čime se u „Svetu kompjutera” već godinama bavimo i naučne fantastike (u bilo kojoj njenoj formi). Od trenutka kad sam se ja uključila u ceo taj svet, a verovatno i odvajkada, maltene svaka godina donosila je novi skok u nešto dotad nepoznato. Ukoliko bih u nekom trenutku dozvolila sebi svu slobodu i zamislila nešto potpuno neverovatno što bi se moglo desiti, to se u sledećem momentu i stvarno dogodilo (ili će se barem uskoro dogoditi). Mnogi pisci pokušali su da maštaju o tehnološki naprednom svetu, ali već nekoliko godina kasnije ta dela su prestajala da budu naučna fantastika i pretvarala se u puki realizam. To je, naravno, uticalo na sve vidove umetnosti: autori koji su želeli da pišu fantastiku morali su da stvaraju sve luđe i smelije fantazije, da potpuno raskinu svaku vezu s trenutnom realnošću i skoče mnogo, mnogo unapred... A onda se posle nekog vremena i te fantazije susreću s realnošću... Ukratko, upravo su se računari i sve u vezi s njima ispostavili kao najbolji pokazatelj napretka ljudske fantazije, bilo da ih posmatramo sa stanovišta čisto tehnološkog progresa, unapređenja svakodnevnog života ili, pak, umetnosti... Kroz tu neku zasebnu sferu, imaginacija je dobila potpunu slobodu da se razmaše, vine u nepoznato, ostvari... I zato, u ovom domenu, ne mogu a da ne osećam otpor prema gledanju u prošlost... Svet kompjutera je svet budućnosti. A mi kao novinari u tom svetu imamo obavezu da nikad ne prestanemo da gledamo oko sebe, ali i da nikada ne prestanemo da gledamo unapred. Zato ne volim da se prisećam prošlosti. Zato više volim da zamišljam neko sjajnije sutra u kojem će Kristina Čabrilo testirati najmodernije slušalice za komunikaciju s kitovima, Aleksa Joksimović kasniti s tekstom o najnovijem modelu teleportera na Jupiter, Katarina Kuzmanović lektorisati zavaljena u fotelju na trećem Saturnovom prstenu, a Ognjen Olujić prelamati najnovije hologramske prikaze računara novootkrivenih inteligentnih civilizacija... A po završenom broju uslediće obavezna čaša pangalaktičkog grgolj blastera... Završiću rečima jednog velikog sanjara, Dejvida Brina: „Za mene se sve uvek svodi samo na jedno pitanje. Ako nemate ambicija – nemate nedostižnih snova koje bi vaši naslednici mogli da ostvare – u čemu je onda poenta inteligencije?” Jovana KUZMANOVIĆ | | 
|
