Aleksandar „Kojot” AŠKOVIĆ

Aleksandar Ašković je rođen 1972. godine u klasičnoj srpskoj porodici, pa je zato rano rešio da pobegne u svet naučne fantastike gde je mogao da bude šta god poželi. Kada je potršio prvi žeton na arkadu u luna parku, zaljubio se u video-igre. Ta ljubav na prvi pogled traje i dan danas. Autor je nekoliko uspešnih televizijskih emisija („Game-Over”, „Kursor”), pisao je za sve relevantne IT časopsise u Srbiji, a svojim najvećim uspehom smatra što je još uvek dete u duši.

Svet kompjutera! SVET kompjutera! U mom mlađanom oku prizor najnovijeg broja na kioscima je izazivao gotovo seksualnu ekstazu! Divio sam se tim bogovima tehnike koji su nam svaki mesec milostivo udeljivali zrnca mudrosti i bio im zahvalan što postoje. Tada, a i sada, „SK” sam čitao od pozadi. Prvo opise igara pa onda sve ostalo, jer sam bio i ostao gejmer. Zato me i ne čudi što sam od malih nogu znao šta želim u životu: da spavam sa što više žena (još samo par hiljada i smiriću se majke mi) i pišem za „SK”.

Priliku da i moje umotvorine neko drugi pročita dobio sam 1998. godine na klasičan srpski način, preko kumovske veze. Naime, tadašnji urednik Internet rubrike „SK” se zabavljao sa mojom kumom, kojoj sam ja onako više puta (više desetina) napomenuo kako eto ja bih voleo da pišem, mislim mogao bih, imao sam iz srpskog 5 itd itd. Verovatno želeći da celu stvar saseče u korenu, mladi i naivni Dušan Dingarac je popustio i ponudio mi da napišem tekst o igranju preko interneta.

(Zvuk vremeplova, muzika iz „Grlom u Jagode”...) Te 1998. godine SR Jugoslavija je polako počela da se uključuje u svetske tokove. Sankcije su bile stvar prošlosti, studentski protesti su se završili, ja na njima po običaju nisam ništa nahvatao, ali je tu bio njegovo božanstvo internet. Pored gomile bitnih informacija, kao na primer ko je veći baja – Betmen ili Dart Vejder, shvatio sam da na njemu mogu upoznati i žene ili čak igrati i video igre. Obe ove mogućnosti sam prihvatio punog srca.

Moj prvi tekst o igranju preko interneta je nastao na Dingovu ideju, a ja sam se bacio na posao s predanošću fanatika, jer sam bio svestan da od njega zavisi moje mesto u panteonu srpskih bogova računara. Nakon mukotrpnog istraživanja i pisanja (tri verzije teksta) sav ponosan sam poslao tekst poštovanom uredniku, koji je nakon toga uradio još tri verzije, te prosledio moju mutiranu umotvorinu uredniku Sveta Igara. Moju prvu švrakotinu možete pročitati u arhivi (http://www.sk.rs/1998/03/sing01.html) i sami se uveriti u trud ovih finih ljudi, jer ja onako lepo nisam pisao na početku karijere (ne pišeš ni sad, LOL, prim. ur.).

Kako se Dingo baš zaljubio u moju kumu, a i moj tekst pored stilskih i gramatičkih grešaka nije bio užasan, dobio sam priliku da napišem još par tekstova za rubriku Internet. Par meseci kasnije, urednik Sveta Igara mi je nonšalantno prišao dok sam blejao u redakciji „SK”, uživajući u osmesima mojih idola (to su bili kezovi nezadovoljstva) i priupitao da li bih pisao o multiplayer igrama na redovnoj bazi. Pamtim taj momenat veoma jasno jer sam se zamalo uneredio, ali srećom po redakciju, a i mene, moj kung-fu je bio jak.

Moja karijera uvaženog IT novinara je mogla da bude brutalno prekinuta na samom početku zbog nemilog incidenta, kada sam se nepažnjom protegao na stolici koji je pripadala tadašnjoj sekretarici redakcije. Kako je Nataša bila vitka devojka, verovatno stolica nije navikla da se na njoj istežu sitniji rođaci nilskih konja, pa je rešila da se u znak protesta polomi i mene baci u veliki problem. Srećom, za moju kožu se zauzeo legenda „SK” i moj dragi kolega Voja, koji me je sačuvao od likvidacije, a flaša vinjaka pravom dekorateru je učinila čuda za izdržljivost i izgled stolice, koja je nakon toga služila još 10 godina.

Sledeće godine (1999.) je počelo NATO bombardovanje, a „SK” je rešio da napravi YUPS, „Jugoslovensku patriotsku eskadrilu”. Posao rukovođenja ovom virtuelnom avijacijom je prepušten meni, a sam obim posla je bio toliko veliki, da ja bombardovanje nisam ni primetio, pokušavajući da objasnim ljudima kako da instaliraju igru, konektuju se na server ili poraze protivnika pilotirajući inferiornijim avionom (u igri, naravno!). Kada je Counter-Strike eksplodirao u Srbiji, „SK” je, kroz mene, bio prisutan na velikom broju turnira, redovno objavljujući izveštaje i na taj način gradeći scenu.

Gledajući unazad moram da priznam da su to bile najlepše godine mog života, iako sam bio non-stop u nekim obavezama. Redakcija je uvek bila mesto gde ste mogli da svratite (osim kada se završava broj) i zablejite na čašici razgovora i na taj način napunite baterije za dalji rad. Lagao bih kada bih rekao da je redakcija, u početku, bila oduševljena mojim čestim dolascima („dobar si kao aspirin, u malim količinama”), ali malo pomalo sam im, skoro, svima prirastao za srce.

Za „SK” sam prestao da pišem 2012. godine. Razloga je bilo puno, umor, nestanak multiplayer scene u Srbiji, prezauzetost poslovnim obavezama, nerazumevanje sa određenim članovima redakcije, sve je to dovelo do toga da nisam mogao na adekvatan način da odgovorim obavezama u „SK”. Sa druge strane, drago mi da vidim neke nove klince, koji (hvala Bogu) ne podsećaju na mene, kako ulažu energiju i volju u pravljenje nekog novog „SK”, čak u 21. veku gde vam je sve jedan klik mišem daleko.

Aleksandar „Kojot” AŠKOVIĆ