Rodoljub ILIĆ

Finansijski ekspert, s dosta iskustva u implementaciji i optimizaciji ERP rešenja, autor je od geeka, zanesenjaka za kompjutere i programerskih ambicija došao do kravate, upravljanja finansijama i IT i finansijskog konsaltinga. Strastveni fotograf i aerial fotograf, entuzijasta za nove tehnologije, kosmopolita i putnik na najneobičnije destinacije, nespreman da se smiri i uspori. Sve što je trebalo o IT-u naučio je u „Matematičkoj gimnaziji” i „Svetu kompjutera”.

Pre 30 godina održana je zimska olimpijada u Sarajevu, SFRJ je vešto balansirala između Istoka i Zapada, Apple je na tržište izbacio Macintosh, IBM preteču onoga što sada znamo kao PC, a prvi broj „Sveta kompjutera” pojavio se na kioscima. Ja sam polazio u školu i da sam je završio po nastavnim programima koji su tada važili, u školi verovatno nikada ne bih ni čuo reč kompjuter. Budući da su čak i dobrostojećim Jugoslovenima Apple i IBM bili teško dostižni, imati kompjuter u to vreme obično je značilo imati Spectrum ili Commodore 64. Prvi se, srećom, zbog svojih dimenzija lako švercovao u unutrašnjem džepu jakne.

Moj prvi susret s računarima bio je upravo taj smešni računar gumenih tastera, za čije je korišćenje trebalo angažovati sve elektronske uređaje u stanu – kasetofon za učitavanje igara, a TV umesto monitora – što je dovodilo do redovnih rasprava u domaćinstvu koje je standardno imalo samo jedan televizor. Tipičan korisnik računara bio je zaluđenik i entuzijasta, a za uživanje u računarima trebalo je mnogo strpljenja i mašte, zbog njihovih više nego skromnih mogućnosti. Taj entuzijasta čitao je „Svet kompjutera” kao „Bibliju”, jer je štampa bila jedini način da se nešto novo čuje i sazna. Kompjutere sam viđao u prolazu i najviše sam voleo da idem na rođendane kod drugarice čiji je tata sâm sastavio Galaksiju i svoju ljubav prema računarima rado delio s malobrojnim dečacima koji su bili hipnotisani mašinom. Baviti se kompjuterima tada je zvučalo ozbiljno kao bavljenje astronomijom – trebalo je biti posebnog kova i većina u tome nije videla ništa praktično osim hobija koji je ispunjavao neprospavane noći.

Deset godina kasnije slika se znatno promenila: šaroliko tržište računara već je bilo uniformisano pod zastavom PC-ja, iako IBM već dugo nije mogao da se takmiči s Tajvanom. Od ekscentričnog hobija, bavljenje kompjuterima postalo je sve češća „dijagnoza”, ali je granica između posvećenika i normalnog sveta i dalje bila sasvim oštra – ljudi koji su se bavili računarima još uvek su uspevali da znaju sve što treba da znaju, a oni koji nisu, obično nisu znali ama baš ništa.

Prvi jubilej „Sveta kompjutera” dočekao sam kao redovan čitalac koji je, kao i mnogi drugi, mislio da ga pišu polubogovi i da je to najbolji posao na svetu. Sticajem srećnih okolnosti, i ja sam obreo u toj famoznoj redakciji. Gladan znanja i prilike da se dokopam svega najnovijeg, do čega se teško dolazilo u zemlji okruženoj ratom i sankcijama, bio sam najsrećniji na svetu kad sam počeo da pišem tekstove o najnovijim uređajima na tržištu koje, čini mi se, nikada nije bilo dinamičnije. Redakcija mi je bila druga kuća, a ime na stranicama časopisa povlačilo je čak i ugled u društvu na koji nisam navikao. U to vreme bio sam siguran da ću se u životu baviti kompjuterima i ničim drugim, a ljude sam i dalje delio na one koji su upućeni u tu mističnu tajnu i na običan plebs. Vremena su se menjala, kompjuteri su postali sve rašireniji, tako da je sve više ljudi iz mog okruženja počelo da koristi računare. Tako je i u tekstovima postalo važnije reći šta se novom tehnologijom može postići od toga koliko neki procesor ima potencijala za overklokovanje. Kompjuteri su od alternative društvenom životu pojavljivanjem interneta prvo postali sredstvo koje može da vas poveže s ljudima sličnim vama, a zatim i sa svima ostalima. Internet je stidljivo ulazio u naše živote, bio je skup i nedostupan i još uvek su bile male šanse da na IRC-u ili ICQ-u nađete svoju frizerku ili tetku iz Niša, ali je već pokazivao svoj potencijal u povezivanju ljudi koji je usledio ne mnogo kasnije. Vremenom je i moje ubeđenje da ću se baviti kompjuterima prestalo da bude tako čvrsto... shvatio sam da biti „kompjuteraš” postaje anahrono kao i posao sekretarice, inokorespondenta... svi su znali da kucaju i govore bar neki strani jezik pa je tako i moja velika strast od ekskluzivnog kluba za samo jednu deceniju postala zabava za mase.

Dve decenije „Sveta kompjutera” proslavio sam odmah po povratku iz vojske... Za tih devet meseci neke stvari su se promenile i pisanje sam ostavio iza sebe. I dalje sam se „bavio kompjuterima”,. Neke stvari se nikada ne zaboravljaju pa sam tako, krenuvši da gradim karijeru u nekim drugim vodama, uvek koristio to znanje da bih mogao da uradim više, bolje... Mnoge poslove koji nisu bili informatički dobio sam upravo zato što sam od drugih tu bio mnogo bolji. Tako je od zanata kompjuter ipak postao samo alat (koji sam, doduše, ja koristio malo bolje od drugih). Na Fejsu sada imam i komšinicu frizerku i tetku iz Niša i više ne mislim da postojimo mi kompjuteraši i oni ostali jer su kompjuteri došli da ostanu i ušli u sve pore života, a često imam osećaj da ga i drže na okupu. A „Svet kompjutera”... I on je tu da ostane, ne brinite. Ni časopisi o automobilima nisu nestali pošto je svako krenuo da vozi, naprotiv... SK je samo sazreo, kao i njegova publika, a razvoj tehnologije će se već potruditi da teme nikada ne presuše, kao ni radoznali čitaoci koji ipak žele nešto više.

Rodoljub ILIĆ