Kompjuterske igre koje su nekada dolazile iz zemalja bivše Istočne Evrope godinama su smatrane softverskim smećem, što, ruku na srce, i nije bilo daleko od istine. Danas stvari stoje sasvim drugačije: iz Češke, Rusije i Mađarske dolaze nam igre vrhunskog kvaliteta, za koje često ni ne znamo da su dela naših najbližih komšija ili pak „slovenske braće”, uglavnom zbog obavezne engleske transkripcije i vešto upakovane „špice” u kojoj se pravi autori pojavljuju negde na začelju, kao poslednja rupa na svirali.

Poljska firma LK Avalon/Detalion verovatno nije mogla da izabere teži put za nastup na internacionalnom tržištu. Umesto da se pozabave produkcijom akcionih ili strateških igara koje imaju kakvu-takvu prođu čak i kada su loše, oni su pokušali da izgrade ime praveći tzv. logičke (puzzle-based) avanture, koje su zbog svojih specifičnosti i navodne komercijalne (ne)isplativosti više nego rizične za pravljenje. I što je najluđe, u tome su uspeli! Njihove igre Reah: Face the Unknown i Schizm: Mysterious Journey, iako neretko kritikovane zbog prevelike težine, stekle su skoro legendarni status, sličan onome koji imaju Myst i Riven, obezbedivši Poljacima kredibilitet da nastave u istom pravcu. Sada, dve godine nakon pojave Schizma koji i dalje važi za najveću ikada napravljenu video igru (zauzima skoro 10 GB na duplom DVD disku), pred nama je njen nastavak.

Chameleon ima veoma interesantnu priču koja se zasniva na večitom pitanju o tome kako bi reagovalo čovečanstvo ako bi se jednog dana na nebu zaista pojavile vanzemaljske letelice, te kakve bi to posledice imalo na ljudska ubeđenja i verovanja, posebno religijska?

Igra počinje u orbitalnoj stanici koja kruži oko planete Sarpedon, koja inače predstavlja metaforu našeg sveta, na kojoj se, posle dve stotine godina provedenih u hibernaciji, budi mladić potpuno izbrisane memorije. Nakon kraćeg istraživanja i kontakta sa inteligentnim mašinama koje održavaju stanicu, on saznaje da se zove Sen i da je na neki način odgovoran za tragediju koja je pogodila njegove sunarodnike dva veka ranije. Stanovništvo Sarpedona živelo je u harmoniji sve dok se u njegovoj orbiti nije pojavio vanzemaljski brod. Ljudi su se tada podelili na dve suprotstavljene frakcije – one koji su sebe prepoznali u nauci i tehnologiji i insistirali da se ostvari kontakt sa nepoznatom rasom i one druge, okrenute prirodi, koji su odbijali takvu pomisao. Sukob je narastao do te mere da je izbio globalni rat, nakon kojeg su se zajednice povukle u sebe i, sem sporadičnih čarki, prekinule svaki kontakt jedna sa drugom. Još uvek nesvestan uloge koja mu je dodeljena, Sen odlučuje da se vrati na površinu Sarpedona. Da ga niko od stanovnika ne bi prepoznao, on oblači odelo koje mu, nalik kameleonu, omogućava da menja spoljni izgled u zavisnosti od sredine u kojoj se nalazi.

Mysterious Journey II je, kao i njegov prethodnik, nastao iz pera australijskog pisca Terija Daulinga, ovoga puta u formi originalne priče, a ne adaptiranog scenarija postojećeg književnog dela. Ova činjenica ima dvostruki značaj. Osnovni zaplet i narativni tok priče daleko su prizemniji i razumljiviji od prilično apstraktne fabule Schizma, ali je nesumnjivo još važnije to što je scenariju udahnut život uvođenjem brojih likova sa kojima glavni junak direktno komunicira. Tako smo prvi put posle dugog niza godina konačno dobili jednu logičku avanturu u kojoj ima živosti, dijaloga, međuanimacija i svega onoga što karakteriše današnje komercijalne naslove. U takvom okruženju sirovo mozganje više ne predstavlja opterećenje za čoveka, iako ono i dalje čini suštinu igre.

Radikalan zaokret vidljiv je i na polju izvođenja. Full motion video, zajedno sa renderovanim animacijama kretanja, definitivno je poslat u istoriju, da bi njegovo mesto zauzelo puno trodimenzionalno izvođenje sa subjektivnim kadriranjem. Poljaci nisu hteli da gube dragoceno vreme na stvaranju sopstvenog 3D enginea, kao što je to uradio Cyan sa Uruom, već su odlučili da igru naprave koristeći popularni Jupiter Engine (nekada LithTech), pomoću kojeg su napravljeni No One Lives Forever i No One Lives Forever 2, Tron 2.0 itd. Zapanjujuće je, međutim, šta su grafički dizajneri uspeli da izvuku iz tog pomalo inferiornog softvera za modelovanje prostora. Sarpedon je definitivno jedno od najlepših mesta koje današnji igrač kompjuterskih igara može da poseti na svom putovanju kroz virtuelne svetove, bez obzira na žanr. Majstorski modelovani gradovi dva zaraćena plemena, Transai i Ansala, prvi kao tehnološko čudo zasnovano na poznavanju antigravitacije, a drugi kao prirodni biljni i podmorski rezervat, pravi su biseri elektronske umetnosti koji nemaju dostojnog takmaca u danas aktuelnim naslovima. Šteta je samo što takva vanserijska lepota neće proći zapaženo zbog srazmerno malog broja ljudi koji će imati prilike da joj se dive.

Slučaj je hteo da se Chameleon pojavi nepunih mesec dana nakon Urua, pa je ovo prava prilika da se napravi poređenje između dve koncepcijski slične igre i da se izvuče odgovarajući zaključak. Mysterious Journey II je i teža i duža igra od Urua, sa daleko većim brojem zagonetki koje se linearno nižu jedna za drugom, ne dajući igraču vremena za predah. Iako mnoge deluju kao da se mogu rešiti isključivo mukotrpnom metodom probe, one zapravo kriju seriju suptilno skrivenih nagoveštaja za čije je povezivanje i te kako potrebno mućnuti glavom. To se posebno odnosi na probleme koji uključuju simboličko pretvaranje dekadnog brojnog sistema u sisteme sa osnovama 4 i 12. U igri postoji preko četrdeset logičkih zagonetki, što je znatno više od broja koji poseduje Uru. S druge strane, Cyanova igra je nelinearna, modularna i proširiva zahvaljujući svojoj multiplayer opciji, što su dostignuća o kojima Chameleon može samo da sanja. I pored toga, ovo je avantura koja spada u sam vrh ponude ovakvih igara, koju, međutim, neće razumeti svako. To, doduše, i nije njen cilj.

Slobodan MACEDONIĆ