Kada su krajem osamdesetih braća Rend i Robin Miler zajednički osnovali firmu Cyan pod slikovitim sloganom „We create worlds”, verovatno nisu ni sanjali da će samo nekoliko godina kasnije svet kompjuterskih igara na kratko ležati u njihovim rukama. Pojava Mysta početkom 1992. godine bila je nesumnjivo najveći tehnološki šok za igračku industriju od njenog nastanka. Između ostalog, bila je to prva komercijalna upotreba kompakt diska i grafike visoke rezolucije, što danas predstavlja uobičajnu praksu, ali je pre više od jedne decenije delovalo kao vanvremenska kategorija. Ipak, možda je najvažnije to što je Myst udario temelje podvrsti avanturističkih igara, koja je prava kraljica intelektualne elektronske zabave. Tu brzi prsti ne znače ništa, a moć zapažanja i dedukcije doslovno sve.

Iako verovatno čitavog života više ne bi morali ništa da rade, braća Miler su pet godina kasnije napravili nastavak Mysta po imenu Riven, a onda su, pomalo neočekivano, franšizu prepustili firmi Presto Studios da se u njihovo ime pozabavi trećim delom (Exile). Razlog za ovakav potez bile su pripreme za projekat Mudpie koji je, prema zamisli, trebalo da bude podjednako revolucionaran i intrigantan kao i sam Myst. Nakon šest godina rada i velikih problema zbog (pre)ambicioznih zahteva koje su sami sebi nametnuli, Rend i Robin Miler, zajedno sa još stotinak saradnika, konačno su odahnuli – Mudpie je završen. U međuvremenu je čak tri puta promenio ime, da bi početkom 2003. najzad dobio svoj puni naziv – Uru: Ages Beyond Myst.

Da bi se tematski distancirali od postojećeg serijala, čiji je četvrti nastavak u pripremi, autori su morali da nađu način da zaplet igre odvoje od priče o Atrusu i Ketrin, njihovim zlim sinovima Sirusu i Akenaru i malenoj Jiši, te da je smeste u okruženje koje će odgovarati radikalno novom pristupu koncepciji igre. To je učinjeno na taj način što je radnja preseljena u sadašnjost. Naime, krajem osamdesetih (podudarnost s vremenom u kojem je osnovan Cyan verovatno nije slučajna) arheolog Elias Zandi otkrio je davno zaboravljeni podzemni grad civilizacije D’ni, čiji su posebno trenirani pripadnici imali sposobnost da pisanjem tzv. Doba (Ages) fizički stvaraju svetove u kojima je bilo moguće boraviti. Samo po sebi senzacionalno otkriće bilo je još značajnije zbog činjenice da su arheolozi pronašli veliki broj veznih knjiga (Linking Books) koje predstavljaju kapije prema fantastičnim svetovima D’nia. Odluka o njihovoj restauraciji je odmah doneta i istraživanja su započela. Iako su tokom godina ona dala impresivne rezultate, jedno pitanje je ostalo da lebdi kao ključna nepoznanica: kako i zašto je jedna tako napredna civilizacija nestala i kakav je pravi smisao reči uru, što u slobodnom prevodu znači „veliko okupljanje”.

Kao i u slučaju regularnih Myst avantura, suštinu igranja Urua čini istraživanje Doba, otkrivanje njihovog porekla i namene i pri tome rešavanje usputnih logičkih problema koji variraju od elementarnih, pa sve do onih frustrirajuće teških. To je, dakle, ono što je staro i dobro poznato. Međutim, način na koji se to izvodi je potpuno nov, za šta odgovornost nosi treća dimenzija. Naime, po ugledu na realMyst, Uru je smešten u trodimenzionalno okruženje sa dva ravnopravna načina izvođenja, u standardnom prvom i trećem licu. Puna sloboda kretanja omogućila je da se po prvi put u jednoj ovakvoj igri pojavljuju logički problemi koji imaju fizičku, da ne kažemo akcionu komponentu. To, naravno, ne znači da će igrač ovde ubijati vanzemaljce i trolove, već samo da će ponekad doći u priliku da nešto preskoči, gurne, pa čak i da zapuca iz primitivnog mitraljeza, doduše u džakove sa peskom. Što se težine tiče, ona je na nivou Mysta; čini nam se da su Riven i Exile bili nešto teži.

Avantura se sastoji od pet glavnih Doba i nekoliko kraćih izleta u prestonicu D’nia. Uvodno Doba, The Cleft, predstavlja neku vrstu trening misije, koju je, inače, svojom muzikom i glasom obogatio Piter Gebrijel. Ono je kroz šupljinu drveta, kao u „Alisi u zemlji čuda”, vezano za preostala četiri, za koje je teško reći koje je lepše od kojega. Da li je to Taladahn, velika močvara u kojoj rastu gigantske pečurke i u kojoj se nalazi industrijsko postrojenje koje radi na solarni pogon, ili Kadish Tolesa, plavičasta šuma kojom dominiraju stabla sekvoja i u čijem centru se nalazi piramida sa riznicom blaga najslavnijeg kralja D’nia; možda Gahreesen, vojno-tehnički kompleks sa dve lebdeće zgrade pune hi-tech opreme, ili Eder Kemo/Eder Gira, dublet Doba koja predstavljaju međusobnu suprotnost – jalovi kanjon naspram nadrealistički kreirane bašte? Svi ti fantastični oblici i boje izgledaju zapanjujuće, i to u vreme kada smo već naviknuti na grafičke mogućnosti današnjih računara.

Međutim, Uru je mnogo više od obične logičko-avanturističke igre. Uru je beskrajan svet koji se začinje, rađa, razvija, bledi i nestaje, baš kao i svako drugo živo biće. Ta druga komponenta igre, koja se naziva Uru Live, jeste ono po čemu će on ostati upamćen. Ideja braće Miler da stvore Myst koji će neprekidno biti proširivan novim modulima oživela je 12. novembra 2003. godine. Igrači širom sveta prvi put su u prilici da zajednički istražuju nova Doba i pomažu (ili odmažu) jedan drugome, tačnije, da se druže putem Mreže bez međusobnog ubijanja i uništavanja, noseći sa sobom umesto toljaga, mačeva i heklera samo ono što poseduju u sopstvenim glavama. To je projekat dužan svakog poštovanja, ali će jedino vreme moći da pokaže njegovu komercijalnu opravdanost.

„Mi stvaramo svetove”. Slogan koji je pre toliko vremena možda zvučao gordo i pretenciozno sada je postao stvarnost i zove se Uru. I nije za svakoga, ali će njegova ciljna grupa stoprocentno uživati.

Slobodan MACEDONIĆ