Gotovo svaki naslov smešten u realno, iole moderno ratno okruženje dobija epitet taktički shooter, često bez obzira na odsustvo elemenata koji individualnu akciju podižu na kvalitativno viši, timsko-planerski nivo. Najizrazitiji primer je Delta Force serijal, bazična FPS arkada, vešto maskirana simulakrumom strateškog sloja. Prosta činjenica da u bitku krećete u skriptovanom društvu nekome liči na taktiku koja se koristi u borbenim operacijama. Čak i u slučaju fantastičnog Vietconga takva definicija ne stoji. Samo igre poput Rainbow Sixa, Operation Flashpointa ili Desert Storma zaista zaslužuju ovakvo etiketiranje.

Hidden & Dangerous 2 stopostotno pripada pomenutom društvu. Poput svog prethodnika, igra predstavlja zaista složen izazov, donekle maskiran perspektivom trećeg lica koju mnogi smatraju manje ozbiljnom od klasičnog FPS koncepta. Sve eventualne sumnje u kvalitet i ozbiljnost cele stvari nestaju već posle nekoliko minuta igre. U pitanju je prava hard-core timsko/strateško/taktička simulacija male borbene grupe iza neprijateljskih linija. Mogućnost izbora nivoa težine i reperkusije te odluke čine igru dovoljno teškom za najvećeg fanatika, ali i adekvatno fleksibilnom za početnika koji nikada nije igrao nešto složenije od Quakea.

Junaci Hidden & Dangerous serijala su pripadnici britanskog SAS-a (Special Air Service), prve prave formacijski etablirane jedinice za specijalne operacije u istoriji modernog ratovanja. Kroz singleplayer kampanju koju čine 23 prilično dugačke i izazovne misije imaćete priliku za dvostruko uživanje, začinjeno nezanemarljivom dozom nerviranja. Dve strane plezir-medalje, zadovoljstvo akcije, suptilnog planiranja i realizacije kao nagrade za umne napore, biće dopunjene kvalitetnim i interesantnim zadacima, smislenim skriptovima i generalno vrlo visokim kvalitetom i zanimljivošću sadržaja. Razlozi za nerviranje su čisto tehničke prirode i svode se na pregršt bagova koje autori igre vuku još od prvog dela. Neki od tehničkih propusta su zaista banalni i mogli su biti izbegnuti sa još nedelju dana testiranja igre, dok drugi zaslužuju dublje razmišljanje.

Nekoliko značajnih evropskih bojišta, uz mali izlet na Daleki istok, čine tematski okvir u kojem ćete odrađivati pomenute misije, deleći ih na grupe od dva ili više povezanih zadataka. U svakom trenutku u akciju možete povesti najviše četiri od 25 komandosa (osim ako niste izabrali Lone Wolf način igranja kampanje), od kojih svaki ima početno definisane vrednosti u nekoliko kategorija. Veština s oružjem, izdržljivost, hit-poeni, medicinski skilovi i ostale osobine podrazumevaju da pažljivo balansirate ekipu, dodajući igri ukus RPG-a. Role-playing elementi se ne završavaju na tome. Uspešno kompletiranje misija podiže veštine svakog pojedinačnog učesnika, čineći ga sve boljim u odnosu na ekipu koja ostaje u bazi. Ovo efektivno podrazumeva stvaranje emocionalne veze s grupom koju vodite od početka i koja će na kraju igre zaista postati efikasna ubilačka mašina. Dalje pumpanje RPG sokova u igru urađeno je kroz odličan, pre-akcioni sistem opremanja likova oružjem, opremom i municijom. Vrsta uniforme, oružja, količina municije i bombi i eventualno dodavanje extra gadgeta (kompas, pribor za prvu pomoć, nož, eksploziv...) utiče podjednako na borbenu vrednost svakog vojnina, kao i na funkcionisanje squada kao celine. Dobar i univerzalni recept ne postoji, već zavisi od okruženja i vrste neprijatelja koje ćete sretati, kao i od tipa misije i vašeg plana za njeno završavanje. Otvoreni tereni su dušu dali za najmanje dve snajperske puške u timu, jedan puškomitraljez i jednog vojnika sa tompsonom za svaki slučaj. Za eventualni susret sa tenkovima preporučuje se da makar jedan član ekipe u svakom trenutku nosi raketni bacač. Misije u zatvorenom prostoru zahtevaju šmajsere ili druge vrste submachine guna, uz makar jedan Garand ili sličnu brzometnu pušku kao zlatnu sredinu između snajpera i tompsona... Načini za završavanje misije su, osim u slučaju nekoliko izuzetaka, relativno slobodni. Na primer, odbrana oaze u Africi se može projektovati na nekoliko načina: postavljanjem jednog ili dvojice snajperista na minaret, sve četvorice na mitraljeze na zidinama, jednog ili dvojice u zasedu van oaze sa bazukom na osmatračkoj kuli (ili minaretu) i ostalih u zasedu kod kapije... Neke misije, poput miniranja bojnog broda, totalno su konzervativne – eksploziv i prigušeni Sten su jedini recept za uspeh. Ako vam u toku akcije nestane municije ili osetite potrebu za dugačijim oružjem, slobodno možete pokupiti ono što ostane od palih protivnika.

Iako je komandovanje jedinicom urađeno u jednostavnom maniru Rainbowa Sixa, ponašanje vaših likova je najveći kamen spoticanja i najjači pojedinačni faktor smanjivanja ocene igri. AI vaših kolega je, kao i u prvom delu, gotovo potpuno neupotrebljiv. To se pre svega odnosi na rutinu za snalaženje u prostoru, koja čišćenje zgrada u timskoj izvedbi čini nemogućim. Momci će se zaglavljivati u dovracima, izletati na liniju vatre, biraće nelogičan put od tačke A do tačke B... Neće samoinicijativno bacati bombe niti koristiti bazuku pri susretu s tenkom, neće se sklanjati od vatre niti praviti bilo kakav samostalan manevar. Ukratko, biće vam od koristi samo na širokim, otvorenim prostorima, kada nedostatak inteligencije neće imati porazne rezultate. AI protivnika nije ništa bolji. Da je ovom segmentu posvećena iole veća pažnja, igru bismo mirne duše svrstali u vrh taktičkih pucačina, što ona po kvalitetu atmosfere svakako zaslužuje.

Miodrag KUZMANOVIĆ